»Kada sam stekao svečano uverenje da će tako značajni događaji, prorečeni u Bibliji, biti ispunjeni u tako kratkom vremenu, snažno me je pogodilo pitanje kakva je sada moja dužnost prema svetu, ako uzmem u obzir dokaze koji su toliko uticali na moje misli!« (Isto, p. 81) Nije mogao da se odupre uverenju da je dužan da drugima prenese svetlost koju je primio. Očekivao je da će se suočiti s protivljenjem bezbožnika, ali bio je siguran da će se svi hrišćani obradovati nadi da sretnu voljenog Spasitelja. Ipak, plašio se da će ljudi u velikoj radosti što će biti slavno izbavljeni i tako skoro doživeti ostvarenje svoje nade, prihvatiti nauku ne istražujući dovoljno Pismo koje bi potvrdilo tu istinu. Zato je oklevao da je objavi, da ne bi, ukoliko je u zabludi, i druge poveo za sobom. To ga je navelo da preispita dokaze u prilog zaključcima do kojih je došao i da pažljivo razmotri svaku primedbu koja bi se pojavila u njegovim mislima. Ustanovio je da teškoće nestaju kao magla pred zracima Sunca. Posle pet godina provedenih u ovom istraživanju, postao je potpuno uveren u pravilnost stvorenih zaključaka.
Dužnost da i drugima objavi ono što misli da je jasno učenje Pisma, nametala se novom silinom. Rekao je: »Dok sam se bavio svojim poslovima, stalno mi je odzvanjalo u ušima: ‘Idi, i kaži svetu u kakvoj se opasnosti nalazi!’ Sledeći tekst stalno mi se vraćao u sećanje: ‘Kada rečem bezbožniku: bezbožniče, poginućeš, a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta svojega; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje, ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke. Ako li ti opomeneš bezbožnika da se vrati sa svoga puta, a on se ne vrati sa svoga puta, on će poginuti za svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju.’ (Jezekilj 33,8.9) Osećao sam da bi se mnoštvo bezakonika pokajalo kada bismo ih delotvorno opomenuli, ali i da bi njihova krv mogla biti tražena iz moje ruke, ukoliko ih ne opomenemo. » (Bliss, p. 92)
Svoje mišljenje počeo je da iznosi u užem krugu kada bi mu se za to ukazala prilika, moleći se da i neki propovednik oseti njihovu snagu i da se posveti njihovom širenju. Međutim, nije se mogao osloboditi uverenja da mu je poverena lična odgovornost da objavljuje vest opomene. Stalno su ga progonile reči: »Idi i kaži to svetu; njihovu krv ću iskati iz tvoje ruke!« Čekao je još devet godina, ali je teret odgovornosti teško pritiskao njegovu dušu, sve dok 1831. godine nije prvi put objavio razloge svoga uverenja.
Kao što je Jelisije bio pozvan, dok je u polju išao za volovima, da preuzme plašt posvećenja proročkoj službi, tako je i Vilijam Miler bio pozvan da ostavi svoj plug i da ljudima objavi tajne Božjega carstva. Sa strepnjom je otpočeo svoj rad, vodeći svoje slušaoce, korak po korak, kroz proročka razdoblja sve do drugog Hristovog dolaska. Svaki napor donosio mu je i novu snagu i hrabrost dok je zapažao nepodeljeno interesovanje kojim su bile dočekivane njegove reči.
Miler je tek na nagovaranje svoje braće, u čijim je rečima prepoznavao Božji glas, pristao da javno objavi svoje poglede. Bilo mu je već pedesetak godina, i nije bio naviknut da javno govori, bio je opterećen svešću da nije pripremljen za delo koje mu predstoji. Međutim, od samog početka njegov rad na spasavanju duša bio je blagoslovljen na poseban način. Njegovo prvo predavanje izazvalo je versko probuđenje koje je, osim dve osobe, dovelo do obraćenja trinaest porodica. Odmah je dobio pozive da govori u drugim mestima, a u skoro svakom mestu njegov rad dovodio je do oživljavanja Božjeg dela. Grešnici su se obraćali, hrišćani pokretani na veće posvećenje, a deisti i nevernici pozivani da priznaju verodostojnost istine i biblijske religije. O njegovom radu svedočili su oni s kojima je radio: »On je imao uspeha kod onih na koje drugi nisu uspevali da utiču!« (Isto, p. 138) Njegovo propovedanje imalo je cilj da zainteresuje javnost za velike verske istine i zaustavi prodor sve veće svetovnosti i senzualnosti u tadašnje društvo.
Skoro u svakom mestu bilo je po nekoliko desetina, u nekim i po nekoliko stotina obraćenja, što je bilo rezultat njegovog propovedanja. Protestantske crkve svih denominacija u mnogim mestima otvarale su mu svoja vrata, a pozivi na rad stizali su obično od propovednika raznih crkava. Njegovo pravilo je glasilo da ne radi ni u jednom mestu u koje nije pozvan, ali uskoro se našao u položaju da ne može da odgovori ni na polovinu poziva koji su mu bili upućivani sa svih strana. Mnogi, koji se nisu slagali s njegovim mišljenjem o tačnom predviđanju vremena Hristovog dolaska, bili su osvedočeni u blizinu Njegovog dolaska i u neophodnost pripreme za njega. U nekim velikim gradovima njegove propovedi ostavljale su snažan utisak. Prodavci alkoholnih pića napuštali su svoj posao i svoje trgovine pretvarali u mesta za okupljanje, zatvarane su kockarnice, nevernici, deisti, univerzalisti, pa čak i najgori razvratnici su se menjali, iako neki među njima godinama nisu ušli u crkvu. Različite Crkve u raznim gradskim četvrtima, u skoro svako doba, organizovale su molitvene sastanke, a poslovni ljudi okupljali su se oko podneva da se mole i slave Boga. To nije bilo nikakvo nastrano uzbuđenje, već su misli ljudi bile prožete nekim sveobuhvatnim svečanim raspoloženjem. Ugledajući se na rane reformatore, trudio se da osvedoči um ljudi i probudi njihovu savest umesto da samo pokrene njihova osećanja. (nastavlja se)
