Ove istine, kao što je naglašeno u Otkrivenju, u 14. poglavlju, u vezi sa »večnim Jevanđeljem«, predstavljaće obeležje Hristove Crkve u vreme Njegovog dolaska, pošto se kao rezultat objavljivanja trostruke anđeoske vesti navodi: »Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.« (Otkrivenje 14,12) Ovo je poslednja poruka koja će biti objavljena pre Gospodnjeg dolaska. Neposredno posle njenog objavljivanja prorok vidi Sina čovečjega kako dolazi u slavi da požnje žetvu zemaljsku.
Oni koji su prihvatili svetlost o Svetilištu i nepromenljivosti Božjeg zakona bili su ispunjeni radošću i divljenjem, kada su sagledali svu lepotu i saglasnost istina koje su im prikazane. Poželeli su da se svetlost koja im je izgledala tako dragocena objavi i ostalim hrišćanima; nisu mogli drukčije nego da veruju da će je i oni radosno prihvatiti. Međutim, istine po kojima su se oni razlikovali od sveta, mnogi, koji su sebe proglašavali Hristovim sledbenicima, nisu dočekali dobrodošlicom. Poslušnost četvrtoj zapovesti zahtevala je žrtvu pred kojom je većina ustuknula.
Kada je bila objavljena istina o suboti kao o danu odmora, mnogi su razmišljali kao svetovni ljudi i govorili: »Mi smo uvek svetkovali nedelju, naši očevi su je svetkovali, a i mnogi dobri i pobožni ljudi umrli su srećni svetkujući je. Ako su oni bili u pravu, onda smo i mi. Svetkovanje ovog novog dana odmora dovelo bi nas u nesklad sa svetom i mi više ne bismo imali uticaja na njega. Šta bi mala grupa svetkovatelja sedmog dana mogla da postigne protiv celoga sveta koji svetkuje nedelju?« Jevreji su, služeći se sličnim dokazima, pokušavali da opravdaju svoju odluku da odbace Hrista. Bog je prihvatao njihove očeve kada su prinosili životinjske žrtve, pa zbog čega onda njihovi sinovi ne bi mogli steći spasenje idući istim putem? U vreme Lutera papski prijatelji tvrdili su da su iskreni hrišćani umirali u katoličkoj veri i da je, prema tome, takva religija dovoljna za spasenje. Takvo razmišljanje je velika prepreka svakom napredovanju u veri i životu.
Mnogi su tvrdili da je svetkovanje nedelje odavno prihvaćena doktrina i tokom mnogih vekova široko rasprostranjeni običaj u krilu Crkve. Nasuprot ovom tvrđenju bilo je pokazano da su Subota i njeno svetkovanje mnogo stariji i rasprostranjeniji običaj, star kao i sam svet, i da uživa potvrdu i Boga i anđela. Kada su polagani temelji Zemlji, kada su zajednički pevale jutarnje zvezde, i kada su svi sinovi Božji radosno uzvikivali, tada su položeni i temelji Suboti (O Jovu 38,6.7; 1. Mojsijeva 2,1-3). Zato ova ustanova zaista ima pravo na naše poštovanje, jer nije bila uspostavljena nikakvim ljudskim autoritetom, niti počiva na ljudskim tradicijama; osnovao ju je Večni Bog i naredio svojom večnom Rečju.
I kada je pažnja ljudi bila usmerena na problem sedmičnog dana odmora, propovednici velikih Crkava počeli su da izvrću Božju Reč, trudeći se da je protumače na takav način da njenim svedočenjem umire uznemirenu savest svojih vernika. I zaista, oni oji se nisu potrudili da sami istražuju Pisma, zadovoljili su se zaključcima koji su odgovarali njihovim željama. Njihovi pastiri pokušavali su da obore istinu raznim tvrdnjama, lukavstvom, otačkom tradicijom i autoritetom Crkve. Njeni zastupnici bili su prinuđeni da uz pomoć Biblije ustanu u odbranu verodostojnosti četvrte zapovesti. Skromni ljudi, naoružani jedino Rečju istine, oduprli su se napadima učenih ljudi, koji su, iznenađeni i gnevni, morali da ustanove da su njihova lukavstva nemoćna u borbi protiv jednostavnog, poštenog razmišljanja ljudi koji su bolje poznavali Bibliju nego ljudsku filozofiju.
U nedostatku biblijskih tekstova koji bi im išli u prilog, mnogi su uporno, zaboravljajući da su se ljudi istom metodom služili protiv Hrista i Njegovih apostola, postavljali pitanje:
»Zašto veliki ljudi iz naše sredine nisu shvatili potrebu da se nešto menja u pogledu svetovanja sedmičnog dana odmora? Samo retki među njima veruju u ono u što vi verujete! Ne možemo prihvatiti da ste samo vi u pravu, i da su svi učeni ljudi u svetu u zabludi?« Za pobijanje ovih prigovora bilo je neophodno navesti učenje Biblije i podatke o Gospodnjem postupanju prema svom narodu tokom svih proteklih vremena. Bog deluje preko onih koji čuju i slušaju Njegov glas, preko onih koji će, ukoliko bude neophodno, izgovarati i neprijatne istine, preko onih koji se neće ustručavati da ukore omiljene grehe. Razlog zašto On učene ljude i ljude na visokim položajima ne postavlja za vođe reformatorskih pokreta je u tome što se oni oslanjaju na svoje dogme, teorije i teološke sisteme i ne osećaju nikakvu potrebu da ih Bog nečemu nauči. Jedino oni koji uspostave lični dodir sa Izvorom mudrosti biće sposobni da shvate i objasne Pisma. Ljudi koji imaju malo školskog znanja ponekad su pozvani da objave istinu, ne zato što su nenaučeni, već zato što se ne osećaju toliko samodovoljni da ne dozvole da ih Bog pouči. Oni uče u Hristovoj školi, a njihova skromnost i poslušnost čini ih velikima. Poveravajući im poznavanje svoje istine, Bog im ukazuje čast, prema kojoj sve zemaljske počasti i ljudske veličine ništavno izgledaju. (nastavlja se)
