Raspravljajući o sadašnjem odnosu takozvanih hrišćana prema svetu, jedan vodeći svetovni časopis kaže: »Crkva se neosetno pokorila duhu vremena i prilagodila svoje oblike bogosluženja savremenim zahtevima.« I zaista, sve što bi moglo pomoći u naporu da religija postane privlačnija, Crkva sada upotrebljava kao svoje oruđe.« Neki pisac u njujorškom časopisu Independent ovako opisuje stanje u metodizmu: »Granica odvajanja između pobožnih i nereligioznih ljudi izbledela je i postala nejasna, a revnosni ljudi sa obe strane trude se da izbrišu svaku razliku između svog načina ponašanja i zabavljanja.« »Popularnost religije neizmerno je doprinela da se poveća broj onih koji bi želeli da iskoriste njene prednosti ne ispunjavajući časno njene obaveze.«
Hauard Krozbi kaže: »Veoma nas zabrinjava kada vidimo da Hristova crkva tako slabo ostvaruje planove svoga Gospoda. Isto onako kao što su stari Jevreji dozvolili da bliski dodiri sa idolopokloničkim narodima udalje njihova srca od Boga… i Isusova crkva sada, sklapajući nedozvoljene veze s neverničkim svetom, odustajući od božanskih pravila stvarnog života, odajući se opasnim, iako često ugodnim, običajima nehrišćanskog društva, iznoseći razloge i donoseći zaključke strane Božjim otkrivenjima, neposredno se protivi svakom rastenju u blagodati.« (The Healthy Christian: An Apeal to the Church, pp. 141.142)
U ovoj poplavi svetovnosti i trke za uživanjima, samoodricanje radi Hrista skoro potpuno se izgubilo. »Neki ljudi i žene koji su sada aktivni u životu naših crkava bili su kao deca vaspitani da podnose žrtve da bi se osposobili da učine ili daju nešto za Hrista.« Međutim, »ako se sada prikupljaju sredstva… nikoga ne smete pozvati da priloži. O, ne! Priredite sajam, priredbu, veselo veče, rasprodaju starih stvari ili pripremite neku zakusku – bilo šta samo da zabavite ljude.«
Guverner Vašbern iz Viskonsina u svojoj godišnjoj besedi, održanoj 9. januara 1873. godine, dao je sledeću izjavu: »Izgleda da su nam potrebni neki zakoni da raspustimo škole u kojima se školuju kockari. One se sreću na sve strane. Čak se i Crkva (nenamerno, svakako) ponekad nalazi u položaju da obavlja sotonino delo. Dobrotvorni koncerti, dobrotvorni poduhvati i ždrebanja, ponekad s namerom da se pomognu verski i dobrotvorni ciljevi, ali često i s manje vrednim namerama, lutrije, nagradni paketi i tako dalje, sve su to sredstva za dobijanje novca bez davanja protivvrednosti. Ništa tako ne izopačuje niti opija, posebno mlade, kao što je sticanje novca ili imanja bez ulaganja truda. Ako časni ljudi, uključeni u te igre na sreću, umiruju svoju savest mišlju da će ta sredstva biti utrošena u dobre svrhe, onda nije čudo da se i mladi ljudi u našoj državi tako često odaju navikama, koje se skoro sigurno stvaraju igranjem uzbudljivih hazardnih igara.«
Duh u saglašavanja sa svetom prodire u crkve širom hrišćanstva. Robert Etkins, u propovedi koju je održao u Londonu, daje mračnu sliku niskog duhovnog stanja koje preovladava u Engleskoj: »Istinskih pravednika je sve manje na Zemlji i niko to neuzima k srcu. Takozvani religiozni ljudi današnjeg vremena, pripadnici svih Crkava, vole svet, usaglašavaju se sa svetom, uživaju u ličnoj udobnosti, čeznu za poštovanjem. Iako su pozvani da stradaju sa Hristom, nisu u stanju da podnesu čak ni ukor… Otpad, otpad, otpad, kao da stoji uklesano iznad ulaza u svaku crkvu; ali, kada bi vernici to znali, kada bi to osećali, bilo bi neke nade; međutim, nažalost, oni uzvikuju: bogati smo, i obogatili smo se i ništa ne potrebujemo!« (Second Advent Library, tract No 39)
Vavilon je optužen za veliki greh da je »otrovnim vinom bluda svojega napojio sve narode«. Tu čašu opojnog pića koju on nudi svetu predstavljaju lažne nauke koje je sam prihvatio kao posledicu svoje nezakonite veze s velikanima ovoga sveta. Prijateljstvo sa svetom je pokvarilo njegovu veru, a i on sa svoje strane širi štetan uticaj na svet propovedajući nauke koje se protive najjasnijim izjavama Svetog pisma.
Rim je Bibliju uskratio narodu i od svih ljudi zahteva da prihvate njegovu nauku umesto njene. Reformcija je imala zadatak da ljudima vrati Božju Reč, ali zar nije i više nego istinito da se u Crkvama našeg vremena ljudima govori da svoju veru temelje na verovanjima i učenjima svoje Crkve umesto na Bibliji? Čarls Bičer je ovako opisao stanje u protestantskim Crkvama: »Oni se ustručavaju od bilo koje oštre reči protiv kreda, odnosno dogmi, sa istom onom osetljivošću kojom bi se sveti oci ustručavali od oštre reči protiv sve većeg obožavanja svetaca i mučenika koje su podupirali… Protestanske evangeličke zajednice tako su vezale ruke jedna drugoj, a i same sebi, da među svima njima niko ne može da postane propovednik, bilo gde, ukoliko ne prihvati još neku knjigu osim Biblije… Nema ništa izmišljenoga u izjavi da moć dogmi sada počinje da zabranjuje Bibliju isto onako stvarno kao što je to Rim činio, ali na mnogo lukaviji način.« (Propoved »The Bible a Sufficient Creed«, održana u Fort Wayne, Indiana, 22. februara 1846)(nastavlja se)
