Mnoge protestantske Crkve, sklapanjem bezakoničkih veza »s carevima zemaljskim«, slede primer Rima, jer neke državne Crkve to čine svojom povezanošću sa svetovnim vlastima, a druge traženjem naklonosti sveta. Pojam »Vavilon« zbrka, može se sasvim prikladno primeniti na te verske zajednice, od kojih svaka tvrdi da svoju nauku crpi iz Biblije, iako su beznadežno podeljene na skoro bezbrojne sekte, sa oštro suprotstavljenim verovanjima i teorijama.
Osim grešnog sjedinjavanja sa svetom, Crkve koje su se odvojile od Rima pokazuju i njegove druge karakteristike.
Jedno rimokatoličko delo kaže da »ukoliko je Rimska crkva ikada bila kriva za idolopoklonstvo u svom odnosu prema svecima, njena kćerka, Anglikanska crkva, kriva je za isto delo, jer ima deset crkava posvećenih Mariji na jednu koja je posvećena Isusu«. (Richard Challoner, The Catholic Christian Instructed, Preface, pp. 21.22)
Doktor Hopkins, u svom delu »Studija o milenijumu« izjavljuje: »Nemamo nikakav razlog da smatramo da su antihrišćanski duh i običaji ograničeni na Crkvu koja se sada naziva Rimskom. Protestantske crkve imaju u sebi mnogo onoga što bi se moglo nazvati antihrišćanskim i daleko su od toga da su potpuno reformisane od… oslobođene pokvarenosti i bezbožnosti.« (Samuel Hopkins, Works, vol. 2, p. 328)
Govoreći o odvajanju Prezviterijanske crkve od Rima, dr Gatri piše: »Pre tri stotine godina, naša Crkva, sa otvorenom Biblijom na svojoj zastavi i lozinkom ‘Pretražujte Pisma’ na usnama izašla je kroz vrata Rima.« A posle toga postavlja značajno pitanje: »Da li je čista izašla iz Vavilona?« (Thomas Guthrie, The Gospel in Ezekiel, p. 237)
Spurdžon kaže: »Anglikanska crkva izgleda kao da je potpuno izjedena sakramentalizmom; dok je nonkonformizam u isto tolikoj meri izrešetan filozofskim bezverjem. Oni o kojima smo imali bolje mišljenje, jedni za drugima, napuštaju temelje vere. Verujem da je i samo srce Engleske potpuno zaraženo prokletim neverništvom koje se usuđuje da i dalje izlazi na propovedaonicu i da se naziva hrišćanstvom.«
Gde se krije početak ovog velikog otpada? Gde se Crkva prvi put udaljila od jednostavnosti Jevanđelja? Prilagođavajući se neznabožačkim običajima da bi neznabošcima olakšala da prihvate hrišćanstvo! Apostol Pavle je izjavio da se već u njegovim danima »radi tajna bezakonja«. (2. Solunjanima 2,7) Za života apostola Crkva je ostala uglavnom čista. Međutim, »pri kraju drugog stoleća većina crkava poprimila je novi oblik; nestalo je prvobitne jednostavnosti, i neosetno, dok su se stari učenici polako povlačili u svoje grobove, njihova deca, zajedno s novoobraćenima… preuzela su vlast i preoblikovala delo«. (Robert Robinson, Ecclesiastical Researches, ch. 6, par. 17, p. 51) U naporima da se pridobije što više pristalica, uzvišena merila hrišćanske vere su bila snižena, i kao posledica »plima neznaboštva preplavila je Crkvu, donoseći sa sobom svoje običaje, navike i idole«. (Gavazzi, Lectures, p. 278) Kada je hrišćanstvo osiguralo naklonost svetovnih vladara, mnoštvo ga je prividno prihvatilo; ali, iako su naizgled postali hrišćani, mnogi među njima su »stvarno ostali neznabošci, jer su i dalje potajno obožavali svoje idole« (Isto, p. 278).
Zar se isti ovaj proces nije ponovio u skoro svakoj Crkvi koja sebe naziva protestantskom? Kada su osnivači, ljudi prožeti istinskim duhom reforme, otišli na počinak, pojavili su se njihovi potomci i »preoblikovali delo«. Dok su se držali verovanja svojih otaca i odbijali da prihvate bilo koju istinu koja je prelazila njihov vidokrug, sledbenici reformatora veoma su se udaljili od njihovog primera skromnosti, požrtvovanja i odricanja od sveta. Tako je nestalo “prvobitne jednostavnosti”. Plima svetovnosti preplavila je Crkvu, donoseći »sa sobom svoje običaje, navike i idole«.
Na žalost, do koje se mere među takozvanim Hristovim sledbenicima sada gaji to prijateljstvo sa svetom, koje se izrodilo u »neprijateljstvo prema Bogu«? Koliko su se velike Crkve u celom hrišćanstvu udaljile od biblijskih merila poniznosti, samoodricanja, jednostavnosti i pobožnosti? Džon Vesli je, govoreći o pravilnoj upotrebi novca, rekao: »Ne rasipajte uzalud nijedan deo ovog tako dragocenog dara samo zato da biste zadovoljili želju očiju za suvišnom ili skupom odećom, ili za nepotrebnim ukrasima. Ne rasipajte uzalud nijedan njegov deo na posebno ukrašavanje svojih domova; na nepotrebni ili skupi nameštaj; na skupe slike, platna, ulepšavanje… Ne trošite ništa na zadovoljavanje ponosa života, da biste zadobili divljenje ili hvalu ljudi… ‘Sve dok budeš ugađao sebi, ljudi će te slaviti!’ (Psalam 49,18) Sve dok se budeš ‘odevao u skerlet i svilu’, sve dok budeš živeo ‘gospodski svaki dan’ (Luka 16,19), nema nikakve sumnje da će mnogi uzdizati eleganciju tvoga ukusa, tvoju velikodušnost i gostoljublje. Međutim, nemoj tako skupo plaćati njihovo odobravanje! Radije se zadovolji čašću koja dolazi od Boga.« (Wesley, Works, Sermon 50, »The Use of Money«) Ipak, u mnogim Crkvama našega vremena ovaj savet je zanemaren.
Ispovedanje neke religije postalo je popularno u svetu. Vladari, političari, pravnici, lekari, trgovci, pristupaju Crkvi da bi osigurali ugled i poverenje u društvu, i da bi unapredili svoje svetovne interese. Trude se, u stvari, da pod plaštem religije prikriju sve svoje nezakonite poslovne poteze. Različite verske zajednice, ojačane bogatstvom i uticajem tih pokrštenih svetovnih ljudi, dobijaju tako još bolju priliku da steknu popularnost i pridobiju pokrovitelje. Sjajne crkve, ukrašene na najraskošniji način, podižu se u najprometnijim avenijama. Okupljeni vernici pojavljuju se u skupoj i modernoj odeći. Talentovani propovednici dobijaju visoke plate da zabavljaju i privlače narod. Njihove propovedi ne smeju da žigošu omiljene grehe, već moraju biti uglađene i ugodne ušima savremenih slušalaca. Ovi savremeni grešnici upisani su u crkvene knjige, a moderni gresi su prikriveni pod plaštem pobožnosti. (nastavlja se)
