« Ovakvo stanje svoj pravi uzrok uvek je imalo u samoj Crkvi.
Duhovna tama koja je obuzela narode, Crkve i pojedince, ne može se pripisati samovoljnom božanskom uskraćivanju blagodati, već ljudskom zanemarivanju ili odbacivanju božanskog videla. Izraziti primer istinitosti ovog tvrđenja predstavljaju zbivanja u krilu jevrejskog naroda u Isusovo vreme. Svojom odanošću svetu, svojim zaboravljanjem Boga i Njegove Reči, doprineli su da im um potamni, a srca postanu telesna i senzualna. Zato nisu mogli da shvate da je Mesija došao, pa su u svojoj oholosti i svom neverovanju odbacili Otkupitelja. Međutim, Bog ni tada jevrejskom narodu nije uskratio ni poznavanje blagoslova spasenja ni učestvovanje u njima. Međutim, oni koji su odbacili istinu izgubili su svaku želju za tim darom Neba. Oni su stvarali »od mraka svetlost, a od svetlosti mrak« sve dok svetlost koja je bila u njima nije postala tama, a koliko je samo velika bila ta tama!
Potpuno je u skladu sa sotoninim namerama da ljudi zadrže spoljašnji oblik religije, a da odbace pravi duh životodavne pobožnosti. Jevreji su, pošto su odbacili Jevanđelje, nastavili da revnosno obavljaju svoje prastare obrede, da strogo čuvaju svoju nacionalnu isključivost, iako su morali da priznaju da se Božja prisutnost više ne oseća u njihovoj sredini. Danilovo proročanstvo je tako izričito objavljivalo vreme Mesijinog dolaska i tako tačno proricalo Njegovu smrt da su rabini počeli da odvraćaju ljude od njegovog proučavanja, dok konačno nisu izrekli i prokletstvo nad svima koji bi pokušali da izračunaju najavljeno vreme. U svojoj zaslepljenosti i nepokajanju, izrailjski narod proživljavao je stoleća koja su se od tada nizala, ravnodušan prema milostivoj ponudi spasenja, ne obraćajući pažnju na blagoslove Jevanđelja, na svečanu i zastrašujuću opomenu koja ga je upozoravala na opasnost koju donosi odbacivanje svetlosti s Neba.
Svuda gde postoji isti uzrok pojaviće se i iste posledice. Onaj koji namerno guši svoju svest o dužnosti zato što se suproti njegovim sklonostima, konačno će izgubiti sposobnost da razlikuje istinu od zablude. Sposobnost shvatanja će potamneti, savest otupeti, srce otvrdnuti i duša će se odvojiti od Boga. Kada se poruka božanske istine odbacuje ili omalovažava, Crkvu počinje da obavija tama, vera i ljubav se hlade, a otuđenje i razdor pojavljuju. Vernici usredsređuju svoje interese i energiju na svetovne poduhvate, a grešnici postaju tvrdovrati u svom nepokajanju.
Poruka prvog anđela iz 14. poglavlja Otkrivenja najavljujući čas Božjeg suda i pozivajući ljude da se boje Boga i da Mu služe, ima cilj da one koji su se izjasnili kao pripadnici Božjeg naroda odvoji od pokvarenog uticaja sveta i da ih pokrene da uvide da se nalaze u stanju svetovnosti i otpadništva. Bog je u toj poruci uputio opomenu Crkvi, i ona bi, da je bila prihvaćena, uklonila zla koja su je odvajala od Njega. Da su vernici prihvatili poruku sa Neba, da su ponizili svoje srce pred Gospodom, da su iskreno poželeli da se pripreme da opstanu u Njegovoj prisutnosti, Božji Duh i Božja sila bi se pokazali među njima. Crkva bi ponovo dostigla blagosloveno stanje jedinstva, vere i ljubavi koje je vladalo u apostolsko doba, kada su vernici bili »jednoga srca i jedne duše«, kada su »govorili Reč Božju sa slobodom«, kada je Gospod »svakoga dana umnožavao društvo onih koji se spasavahu«. (Dela 4,32.31; 2,47)
Da su oni koji su se izjasnili kao pripadnici Božjeg naroda prihvatili svetlost koja ih je obasjala iz Njegove Reči, dostigli bi jedinstvo za koje se Hristos molio, jedinstvo koje je apostol opisao kao »jedinstvo duha u svezi mira«. »Jedno telo, jedan duh, kao što ste i pozvani u jednom nadu zvanja svojega; jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje«, zaključio je on (Efescima 4,3-5).
Takve blagoslovene rezultate doživeli su oni koji su prihvatili poruku o drugom dolasku. Oni su dolazili iz različitih Crkava, ali su oborili ograde kojima su verske zajednice pokušale da ih razdvoje, razbili su u atome njihova protivrečna verovanja, odbacili nebiblijsku nadu u zemaljsko hiljadugodišnje carstvo, ispravili svoja pogrešna gledišta o drugom Hristovom dolasku, uklonili oholost i prilagođavanje svetu, popravili učinjena zla, sjedinili svoja srca vezama bratskog zajedništva, tako da je među njima zavladala ljubav i radost. Ako je ova nauka to mogla da učini za ono malo stado koje ju je prihvatilo, učinila bi to i za sve koji bi je prigrlili.
Međutim, u većini slučajeva Crkve nisu prihvatile opomenu. Njihovi propovednici, koji bi, kao stražari »u domu Izrailjevu«, među prvima morali da otkriju znake Isusovog dolaska, propustili su da saznaju istinu ili iz izjava proroka ili na temelju znaka vremena. Kada svetovne nade i težnje ispunjavaju srce, hladi se ljubav prema Bogu i vera u Njegovu Reč, i tako, kada je nauka o drugom dolasku bila objavljena, probudila je samo njihove predrasude i ojačala njihovo neverovanje. Činjenica da su vest, u velikoj meri, propovedali obični vernici bila je isticana kao dokaz protiv nje. Kao i u stara vremena, jednostavno svedočanstvo Božje Reči bilo je dočekivano pitanjem: »Verova li Ga ko od knezova ili fariseja?« Uviđajući da će vrlo teško uspevati da pobiju dokaze do kojih se došlo izračunavanjem proročkih razdoblja, mnogi su govorili da ne treba proučavati proročanstva, jer su proročke knjige zapečaćene i da se zato ne mogu razumeti. Neograničeno verujući svojim pastirima, mnogi su odbijali da čuju opomenu, a drugi, iako osvedočeni u istinu, nisu se usuđivali da je priznaju iz straha da će biti »isključeni iz sinagoge«. Poruka koju je Bog poslao da bi okušao i očistio Crkvu jasno je ukazala koliko je onih koji su svoju ljubav poklonili svetu umesto Hristu. Veze koje su ih povezivale sa Zemljom bile su jače od onih koje su ih spajale s Nebom. Odlučili su da poslušaju glas svetovne mudrosti i da okrenu leđa vesti istine koja je ispitivala srce. (nastavlja se)
