Vilijam Miler i njegovi saradnici, propovedajući nauku o Hristovom drugom dolasku, imali su samo jedan cilj da pokrenu ljude da se pripreme za sud. Trudili su se da u srcima formalnih hrišćana razbude istinsku nadu Crkve, da im ukažu na potrebu da steknu dublje hrišćansko iskustvo, da i neobraćene pokrenu da shvate svoju dužnost da se smesta pokaju i obrate Bogu. »Nisu ni pokušavali da ljude privuku kakvoj sekti ili verskoj grupi. Zato su delovali među pripadnicima svih grupacija i sekti, ne mešajući se u njihovu organizaciju ili red.«
»U celokupnom svom radu« kaže sam Miler, »nikada nisam poželeo, niti samo pomislio, da osnujem neku posebnu grupu mimo postojećih crkava, ili da nekoj ukažem prednost na štetu druge. Želeo sam da budem na korist svima. Smatrajući da će se svi hrišćani radovati nadi u Hristov dolazak, i da oni koji nisu delili moje mišljenje neće zato manje voleti one koji su prihvatili ovu nauku, nisam ni pomišljao da će se ikada pojaviti potreba za odvojenim okupljanjem. Jedini moj cilj bio je da se duše obrate Bogu, da svet bude obavešten o sudu koji dolazi, i da moji sugrađani učine sve da svoja srca pripreme da bi se u miru mogli sresti sa svojim Gospodom. Većina onih koji su se obratili mojim radom pristupila je već postojećim crkvama.« (Bliss, p. 328)
Pošto je izgledalo da svojim radom utvrđuje Crkve, one su ga neko vreme blagonaklono posmatrale. Međutim, kada su propovednici i verske starešine odlučili da ustanu protiv nauke o drugom Hristovom dolasku i poželeli da suzbiju svako dalje bavljenje tom tematikom, ne samo da su govorili protiv njega s propovedaonica, već su svojim vernicima uskratili i pravo da prisustvuju propovedima o drugom dolasku ili da čak samo govore o toj nadi na sastancima u svojoj crkvi. Tako su se vernici našli u teškom položaju, ostali su zbunjeni. Voleli su svoje crkve i nisu želeli da se od njih odvajaju; ali kada su ustanovili da u njima potiskuju svedočanstvo Božje Reči, da im se uskraćuje pravo da istražuju proročanstva, osetili su da im vernost Bogu zabranjuje da se pokore. One koji su pokušavali da ućutkaju svedočanstvo Božje Reči više nisu mogli da smatraju delom Hristove crkve, »stubom i tvrđom istine«. Uverili su se da imaju opravdan razlog da se odvoje od svojih dotadašnjih Crkava. U leto 1844. godine oko pedeset hiljada vernika napustilo je svoje Crkve.
U to vreme, u većini Crkava u Sjedinjenim Američkim Državama mogla je da se zapazi izrazita promena. Već godinama, polako ali uporno, one su se sve više prilagođavale svetovnim navikama i običajima, i u skladu sa tim nastupilo je i opadanje stvarnog duhovnog života. Međutim, te godine, u skoro svim Crkvama u zemlji pokazali su se znaci iznenadnog, ali izrazitog duhovnog opadanja. Iako niko nije mogao da pronađe razlog tome, sama činjenica bila je široko zapažena i o tome se raspravljalo i u štampi i sa propovedaonica.
Na sastanku propovednika u Filadelfiji, gospodin Barns, pisac poznatog biblijskog komentara i pastor jedne od vodećih crkava u gradu, »izjavio je da radi kao propovednik već dvadeset godina i da nikada, sve do poslednje Gospodnje večere, nije obavio taj obred ne primajući u Crkvu veći ili manji broj novih vernika. Međutim, sada više nema buđenja, nema obraćenja, nema nikakvog vidljivog rastenja vernika u blagodati, i niko ne dolazi u njegovu kancelariju da razgovara o spasenju svoje duše. Povećanje poslova i blistavi izgledi u trgovini i proizvodnji kao da su izazvali i sve veće posvetovljenje vernika. Tako je to u svim Crkvama«. (Congregational Journal, 23. maj, 1844. godine)
Meseca februara iste godine, profesor Fini iz koledža u Oberlinu dao je sledeću izjavu: »Već dugo nam je poznata činjenica da su, uopšteno govoreći, protestantske Crkve u našoj zemlji ravnodušne ili neprijateljski raspoložene prema skoro svim moralnim reformama u našem vremenu. Ima i delimičnih izuzetaka, ali oni nisu dovoljni da bi se promenilo opšte činjenično stanje. Može se navesti i druga potvrđena činjenica: skoro sveopšta nespremnost da se naše Crkve obnove i probude iz sna. Duhovna ravnodušnost prožima skoro sve, i zastrašujuće je duboka, što potvrđuje i verska štampa po celoj zemlji… U velikoj meri, vernici Crkve postali su poklonici mode – pridružuju se nevernicima na zabavnim prijemima, na plesovima, na proslavama, i tako dalje… Međutim, ne treba da previše govorimo o ovoj bolnoj temi. Dovoljni su dokazi koji se gomilaju i koji nas preplavljuju, da pokažemo da Crkve uglavnom postaju žalosno izopačene. Otišle su vrlo daleko od Gospoda, a i On se povukao iz njih.«Pisac članka u časopisu Verski teleskop (Religious Telescope) svedoči: »Nikada do sada nismo bili svedoci tako opšteg opadanja religioznosti kao što je sada slučaj. Zaista, Crkve bi se morale probuditi i potražiti uzroke ove nevolje; jer svaki koji voli Sion treba da takvo stanje smatra nevoljom. Kada se podsetimo kako su retki i vremenski udaljeni slučajevi istinskog obraćenja, kako su neuporedivo bezobzirni i tvrdovrati grešnici, skoro da nehotice uzvikujemo: ‘Zar je Gospod zaboravio da bude milostiv? Ili, zar su se već zatvorila vrata milosti?’ (nastavlja se)
