Napor je bio uspešan. Kada se obraćao deci, odrasli su dolazili da slušaju. Galerije u njegovoj crkvi bile su prepune pažljivih slušalaca. Među njima je bilo i vrlo uglednih i poznatih ljudi, ali i stranaca koji su dolazili da posete Ženevu, i tako je poruka stigla i u druge krajeve.
Ohrabren ovim uspehom, Gosen je objavio svoja predavanja, nadajući se da će u crkvama na francuskom govornom području ohrabriti vernike da proučavaju proročke knjige. Govorio je: »Objaviti pouke upućene deci znači kazati odraslima, koji često zanemaruju takve knjige pod lažnim izgovorom da su nerazumljive: ‘Kako bi mogle biti nerazumljive kada ih vaša deca razumeju?’« Zatim je dodao: »Imam veliku želju, ukoliko mi to bude omogućeno, da pripadnicima našega stada omilim upoznavanje s proročanstvima.« »Zaista, nijedno drugo proučavanje ne može bolje zadovoljiti potrebe našega vremena.« »Upravo se na taj način moramo pripremiti za nevolje koje nas očekuju, da stražimo i očekujemo Isusa Hrista!«
Iako je spadao među najistaknutije i najomiljenije govornike na francuskom jeziku, Gosen je posle nekog vremena bio udaljen iz propovedničke službe, a njegova najveća greška bila je u tome što se, dok je poučavao mlade, umesto crkvenim katehizisom, dosadnim i racionalističkim priručnikom, skoro potpuno lišenim poznanja stvarne vere, služio Biblijom. Kasnije je postao nastavnik u teološkoj školi, ali nedeljom je nastavljao da deluje kao katiheta, obraćajući se deci i upoznavajući ih s Biblijom. Njegova dela o proročanstvima budila su veliko interesovanje. Sa profesorske govornice, putem štampe i preko svog omiljenog zanimanja da bude učitelj deci, mnogo godina širio je izuzetan uticaj i bio sredstvo preko koga je pažnja mnogih usmerena na proročanstva koja su svedočila da je Gospodnji dolazak pred vratima.
Vest o Hristovom drugom dolasku probudila je u Skandinaviji široko interesovanje. Mnogi su bili pozvani da se otresu svoje bezbrižne ravnodušnosti, da priznaju i odbace svoje grehe, da zatraže oproštenje u ime Gospoda Isusa. Međutim, sveštenstvo državne Crkve usprotivilo se ovom pokretu i pod njihovim uticajem neki od onih koji su propovedali vest bili su bačeni u tamnicu. Na mnogim mestima na kojima su propovednici Gospodnjeg skorog dolaska bili na taj način ućutkani, Bog je odlučio da svoju vest objavi na neobičan način preko male dece. Pošto su bila maloletna, državni zakon nije mogao da ih ograničava, pa su nesmetano mogla da govore glasno.
Pokret se uglavnom širio među pripadnicima nižih slojeva, pa su se u skromnim radničkim stanovima ljudi okupljali da čuju glas opomene. I deca propovednici najvećim delom pripadala su porodicama koje su živele u skromnim kolibama. Neka od njih nisu bila starija od šest do osam godina, i dok su svojim životom svedočila da vole Spasitelja i da se trude da žive u skladu sa Božjim svetim zahtevima, obično se inteligencijom i sposobnostima nisu izdizala iznad ostale dece svojih godina. Međutim, kada bi se našla pred ljudima, bilo je očigledno da se nalaze pod uticajem sile koja nadmašuje njihove prirodne sposobnosti. Menjao se zvuk i način njihovog govora i ponašanja, i sa nekom svečanom silom objavljivala su vest o sudu, služeći se upravo rečima iz Pisma:
»Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegova!« Ukoravala su greh ljudi, nisu osuđivala samo nemoral i zločin, već i svetovnost i otpad, pozivajući svoje slušaoce da požure i da izbegnu gnev koji dolazi.
Ljudi su ih slušali uzdrhtalih srca. Božji Duh im se obraćao i osvedočavao njihov um. Mnogi su bili pokrenuti da proučavaju Pismo s novim i dubljim interesom; neumereni i nemoralni su se popravljali, drugi su odbacivali svoje nepoštene navike, a promene su bile tako očigledne da su čak i propovednici državne Crkve bili prisiljeni da priznaju da Božja ruka vodi ovaj pokret.
Božja volja je bila da vest o Spasiteljevom dolasku bude objavljena u skandinavskim zemljama, a kada je glas Njegovih slugu bio ućutkan, izlio je svoga Duha na decu da bi delo bilo završeno. Kada se Isus približavao Jerusalimu praćen radosnim mnoštvom, koje Ga je pobedonosnim poklicima i podignutim palmovim grančicama proglašavalo za Davidovog sina, zavidljivi fariseji su Ga pozivali da ih ućutka, ali Isus je odgovorio da se onim što se događa ispunjava proročanstvo i da bi kamenje progovorilo ako bi utišao ljude. Narod, zaplašen pretnjama sveštenika i glavara, čim je prošao kroz jerusalimska vrata prestao je da radosno uzdiže Isusa, ali su deca u predvorju Hrama prihvatila pesmu i, mašući palmovima grančicama, uzvikivala: »Osana Sinu Davidovu!« (Matej 21,8-16)(nastavlja se)
