Na Kajafinim usnama ova tako dragocena istina pretvorena je u laž. Životno načelo koje je on zastupao zasnovano je na načelu pozajmljenom iz neznaboštva. Nejasno saznanje da jedan mora umreti za ljudski rod dovelo je među neznabošcima do prinošenja ljudskih žrtava. Zato je Kajafa predložio da se ceo grešni narod spasi žrtvovanjem Isusa, ne od prestupa, već u prestupu, da bi i dalje nastavio grešiti. Takvim rasuđivanjem nameravao je ućutkati prigovore onih koji bi se mogli usuditi da kažu da do tog trenutka na Isusu nije pronađeno ništa što bi zasluživalo smrt.
U ovom Savetu Hristovi neprijatelji bili su duboko osvedočeni. Sveti Duh je uticao na njihov um. Ali Sotona se trudio da zagospodari nad njima, skrenuvši njihovu pažnju na štetu koju su pretrpeli zbog Hrista. Kako je malo cenio njihovu pravičnost! Isus je otkrivao puno veću pravičnost, koju moraju imati svi koji žele biti Božja deca. Ne obraćajući pažnju na njihove forme i obrede, podsticao je grešnike da neposredno pođu Bogu kao milostivnom Ocu i iskažu Mu svoje potrebe. Na taj način, po njihovom mišljenju, On je odbacio sveštenstvo. Nije hteo priznati teologiju rabinskih škola. Razotkrivajući zle postupke sveštenika naneo je nepopravljivu štetu njihovom uticaju. On je naneo štetu uticaju njihovih mudrih izreka i predaja, izjavljujući da su strogim nametanjem obrednog zakona ukinuli Božji zakon. Sad ih je Sotona na sve ovo podsećao.
Sotona im je govorio da moraju ubiti Isusa ako žele sačuvati ugled. Poslušali su ovaj savet. Činjenica da mogu izgubiti moć koju su sada imali bila je, kako su smatrali, dovoljan razlog da se donese neka odluka. Izuzimajući nekolicinu koja se nije usudila iskazati svoj sud, Sinedrion je prihvatio Kajafine reči kao Božje reči. U Savetu je nastupilo olakšanje; nesloga je prestala. Odlučili su da ubiju Hrista u prvoj prikladnoj prilici. Odbacujući dokaz Isusovog božanstva, ovi sveštenici i poglavari zaključali su se u neprobojnoj tami. Potpuno su pali pod Sotoninu vlast, koji ih je žurno gonio preko ruba večne propasti. Uprkos tome njihova prevara bila je takva da su bili vrlo zadovoljni sami sobom. Smatrali su sebe rodoljubima koji traže spasenje naroda.
Sinedrion se, međutim, bojao da protiv Isusa preduzme nesmotrene mere, da se narod ne bi naljutio i nasilje usmereno na Njega ne bi palo na njih same. Zbog toga je Savet oklevao sa izvršenjem presude koju je izrekao. Spasitelj je razumeo zaveru sveštenika. On je znao da Ga žarko žele ukloniti, i da će se njihova namera uskoro ispuniti. Međutim, Njegova dužnost nije bila da ubrzava krizu i On se povukao iz te oblasti, uzevši svoje učenike sa sobom. Tako je Isus svojim primerom ponovo potvrdio uputstvo koje je dao učenicima: »Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi.« (Matej 10,23) Postojalo je široko polje u kome je trebalo raditi na spasavanju duša; sve dok odanost Njemu to ne zahteva, Gospodnje sluge ne treba da izlažu opasnosti svoje živote.
Isus je do ovog trenutka posvetio svetu tri godine javnog rada. Njegov primer samoodricanja i nesebičnog dobročinstva nalazio se pred njima. Njegov život čistoće, patnje i posvećenja bio je poznat svima. Ipak, ovo kratko razdoblje od tri godine bilo je dugo toliko koliko je ovaj svet mogao podneti prisustvo svog Otkupitelja.
Njegov život bio je život progonstva i uvrede. Proteran iz Vitlejema od ljubomornog cara, odbačen od svog naroda iz Nazareta, osuđen na smrt bez krivice u Jerusalimu, s nekolicinom svojih vernih sledbenika, Isus je našao svoje privremeno pribežište u jednom stranom gradu. On, koga su uvek dirale ljudske nedaće, koji je lečio bolesne, vraćao vid slepima, sluh gluvima, govor nemima, koji je hranio gladne i tešio žalosne, proteran je od ljudi za čije se spasenje trudio. On koji je išao po uzburkanim valovima i jednom reči umirio njihovo besno urlanje, koji je isterivao san mrtvih, koji je hiljade držao kao očarane svojim rečima mudrosti, nije mogao dopreti do srca onih koji su bili zaslepljeni predrasudom i mržnjom i tvrdokorno odbijali svetlost.
