Ipak, svi članovi ovog Saveta nisu bili složni. Sinedrion u to vreme nije bio zakonita skupština. On je postojao samo zato što su ga trpeli. Izvestan broj njegovih članova postavljao je pitanje da li je mudro osuditi Hrista na smrt. Bojali su se da će to izazvati pobunu u narodu, što će nagnati Rimljane da uskrate dalju blagonaklonost sveštenstvu i oduzmu mu moć koju je još imalo. Sadukeji su bili jedinstveni u svojoj mržnji prema Hristu, pa ipak bili su skloni obazrivosti u svojim postupcima, bojeći se da će ih Rimljani lišiti njihovog visokog položaja.
Na ovom Savetu, okupljenom da pripremi Hristovu smrt, bio je prisutan i Svedok koji je čuo Navuhodonosorove hvalisave reči, video Valtazarove idolopokloničke gozbe i bio prisutan kad je Hristos u Nazaretu proglasio sebe Pomazanikom. Ovaj Svedok napominjao je poglavarima kakvo delo rade. Događaji iz Hristovog života podizali su se pred njima s jasnoćom koja ih je zastrašivala. Setili su se prizora u Hramu, kad je Isus, tada dečak od dvanaest godina, stajao pred obrazovanim učiteljima Zakona postavljajući im pitanja koja su ih zadivljavala. Čudo koje je upravo učinjeno svedočilo je da je Isus niko drugi do Božji Sin. Spisi Staroga zaveta u vezi s Hristom zasjali su u njihovom umu u svom pravom značenju. Poglavari, smeteni i uznemireni, pitali su: »Šta ćemo činiti?« U Savetu je došlo do podvojenosti. Pod delovanjem Svetoga Duha sveštenici i poglavari nisu mogli odagnati uverenje da se bore protiv Boga.
Kad je Savet bio na vrhuncu svoje zbunjenosti, prvosveštenik Kajafa je ustao. Kajafa je bio ohol i surov čovek, vlastoljubiv i netrpeljiv. Među njegovim rođacima bilo je sadukeja, oholih, drskih, bezobzirnih, punih slavoljublja i svireposti koju su sakrivali plaštom lažne pravičnosti. Kajafa je proučavao proročanstva i, iako nije poznavao njihovo pravo značenje, govorio je vrlo uticajno i pouzdano: »Vi ne znate ništa; i ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, nego li da narod sav propadne.« Čak ako bi Isus bio nevin, tvrdio je prvosveštenik, On se mora ukloniti s puta. On stvara teškoće privlačeći ljude k sebi i umanjujući ugled poglavara. On je bio samo jedan, pa je bolje da On umre nego da bude oslabljen autoritet poglavara. Ako ljudi izgube poverenje u svoje poglavare, biće uništena snaga naroda. Kajafa je snažno dokazivao da će nakon ovog čuda Isusovi sledbenici najverojatnije podići bunu. Rimljani će posle doći, govorio je, zatvoriće nam Hram, ukinuti naše zakone i uništiti nas kao narod. Koliko vredi život ovog Galilejca u poređenju sa životom naroda? Ako on stoji na putu Izrailjevoj dobrobiti, zar nije služba Bogu ukloniti ga? Bolje je da jedan čovek pogine, nego da propadne sav narod.
Izjavljujući da jedan čovek mora umreti za narod, Kajafa je pokazao da ima neko poznavanje proročanstva, iako je ono bilo vrlo ograničeno. Međutim, Jovan u svom prikazivanju događaja, razmatra proročanstvo i pokazuje njegovo široko i duboko značenje. On kaže: »I ne samo za narod, nego da i rasejanu decu Božju skupi u jedno.« Kako je bez razmišljanja gordi Kajafa priznao Spasiteljevu misiju! (nastavlja se)
){kind=logo}
)