Najbliže će stajati Hristu onaj koji je na Zemlji najdublje zahvatio i pio od duha. Njegove samopožrtvovne ljubavi – ljubavi koja »se ne veliča, ne nadima se… ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu« (1. Korinćanima 13,4.5) – ljubavi koja pokreće učenike, kao što je pokretala našeg Gospoda da daruje sve, da živi i mukotrpno radi, da se žrtvuje do same smrti da bi spasio čovečanstvo. Ovaj duh pokazao se i u Pavlovu životu. On je rekao: »Jer je meni život Hristos«, jer je njegov život otkrivao Hrista ljudima; »a smrt dobitak« – dobitak za Hrista; sama smrt će učiniti da se izrazi sila Njegove milosti i prikupe ljudi za Njega. Jer će se »Hristos veličati u telu mojemu«, kaže on, »bilo životom ili smrću«. (Filibljanima 1,21.20)
Kad su desetorica čula o Jakovljevom i Jovanovom zahtevu, postali su vrlo nezadovoljni. Najviše mesto u carstvu bilo je upravo ono što je svaki od njih želeo za sebe i zato su bili ljuti što su ova dva učenika stekla prividnu prednost nad njima.
Izgledalo je kao da će se opet obnoviti svađa oko toga ko će biti najveći, kad je Isus, pozvavši ih sebi, rekao gnevnim učenicima: »Znate da knezovi narodni vladaju narodom i poglavari njegovi upravljaju njima. Ali među vama da ne bude tako.«
U carstvima ovoga sveta položaj je značio samouzdizanje. Smatralo se da narod postoji za korist vladajućim staležima. Uticaj, bogatstvo, obrazovanje bila su značajna sredstva za sticanje vlasti nad narodnim masama u korist narodnih vođa. Viši staleži treba da misle, odlučuju, uživaju i vladaju; niži slojevi treba da slušaju i služe. Religija, kao i sve ostalo, bila je predmet vlasti. Od naroda se očekivalo da veruje i čini ono što su naređivali pretpostavljeni. Pravo čoveka kao čoveka da sam za sebe misli i deluje bilo je potpuno nepriznato.
Hristos je uspostavio carstvo na drukčijim načelima. On je pozivao ljude ne da vladaju, već da služe, jaki da nose nemoći slabih. Onaj koji ima moć, položaj, darove, obrazovanje, ima veću obavezu da služi svojim bližnjima. Čak i najskromnijim Hristovim učenicima rečeno je: »Jer je sve vas radi.« (2. Korinćanima 4,15)
»Jer sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi, i da dušu svoju u otkup da za mnoge.« Među svojim učenicima Hristos je u svakom smislu bio Onaj koji je vodio brigu i nosio teret. On je delio njihovo siromaštvo, za njih pokazivao samoodricanje, išao je pred njima da poravna teška mesta i uskoro će završiti svoje delo na Zemlji polaganjem svog života. Načelo po kome je Hristos delovao treba pokrenuti članove Crkve koja je Njegovo telo. Ljubav je plan i osnova spasenja. U Hristovom carstvu najveći su oni koji slede primer koji je On dao i deluju kao pastiri Njegovog stada.
Pavlove reči otkrivaju pravo dostojanstvo i čast hrišćanskog života: »Jer iako sam slobodan od sviju, svima sebe učinih robom«, »ne tražeći svoje koristi nego mnogih, da se spasu.« (1. Korinćanima 9,19; 10,33)
U pitanjima savesti biće mora ostati slobodno. Niko ne sme vladati tuđim umom, donositi sud umesto drugoga ili mu propisivati dužnost. Bog svakoj duši daje slobodu mišljenja i slobodu da sledi svoja uverenja. »Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe.« Niko nema pravo da utopi svoju ličnost u ličnosti drugoga. U svemu što je povezano s načelom treba »svaki da bude uveren za svoju misao«. (Rimljanima 14,12.5) U Hristovom carstvu ne postoji nikakvo ugnjetavanje od gospodara, nikakve prinude na određeno ponašanje. Nebeski anđeli ne dolaze na Zemlju da vladaju i zahtevaju odavanje poštovanja, već kao vesnici milosti, da sarađuju s ljudima na uzdizanju čovečanstva.
Načela i same reči Spasiteljevog poučavanja u svojoj božanskoj lepoti prebivale su u sećanju voljenog učenika. Do poslednjih Jovanovih dana težište njegovog svedočanstva Crkvama bilo je:
»Jer je ovo zapovest, koju čuste iz početka, da ljubimo jedan drugoga.« »Po tom poznasmo ljubav što on za nas dušu svoju položi: mi smo dužni polagati duše za braću.« (1. Jovanova 3,11.16)
To je bio duh koji je prožimao prvu Crkvu. Nakon izlivanja Svetoga Duha »u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo«. »Ni jedan među njima ne beše siromašan.« »I apostoli s velikom silom svedočahu za vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista; i blagodat velika beše na svima njima.« (Dela 4,32.34.33)
