Ova glava zasnovana je na Mateju 20, 20–28; Marku 10,32–45; Luki 18,31–34.
Vreme Pashe se približavalo i Isus je ponovo pošao prema Jerusalimu. U Njegovom srcu postojao je mir savršenog sklada sa Očevom voljom i čvrstim koracima hitao je k mestu žrtve. Na učenike se sručio osećaj tajanstvenosti, sumnje i straha. Spasitelj »Iđaše pred njima, a oni se čuđahu, i za njim iđahu za strahom«.
Ponovo je sazvao dvanaestoricu k sebi i određenije no ikad otkrio im izdaju i svoje stradanje.
»Evo« rekao je, »idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za sina čovečijega. Jer će ga predati neznabošcima, i narugaće mu se, i ružiće ga, i popljuvaće ga, i biće ga, i ubiće ga; i treći dan ustaće! i oni ništa od toga ne razumeše, i beseda ova beše od njih sakrivena, i ne razumeše što im se kaza.«
Zar nisu oni malo pre ovoga posvuda objavljivali: »Približi se carstvo nebesko«? Zar nije i sam Hristos obećao da će mnogi sesti a Avramom i Isakom i Jakovom u Božjem carstvu? Zar nije obećao svima koji su ostavili sve radi Njega stostruko više u ovom životu i udeo u Njegovom carstvu? Zar nije dao dvanaestorici posebno obećanje o počasnim položajima u Njegovom carstvu – da sede na prestolima i sude nad dvanaest plemena Izrailjevih? Čak i sad je rekao da će se sve što je za Njega napisano u prorocima ispuniti. Zar proroci nisu najavili slavu Mesijine vladavine? U svetlosti ovih misli, Njegove reči o izdaju, progonstvu i smrti izgledale su nejasne i mračne. Ma kakve teškoće nastupile, verovali su da će se carstvo uskoro uspostaviti.
Ivan, sin Zevedejev, bio je jedan od prva dva učenika koji su pošli za Isusom. On i njegov brat Jakov bili su u onoj prvoj grupi koja je napustila sve radi Njegove službe. Rado su napustili dom i prijatelje da bi mogli da budu s Njim; išli su i razgovarali s Njim; bili su s Njim u tišini doma i na javnim skupovima. On je utišao njihova strahovanja, izbavio ih od opasnosti, otklonio njihove patnje, tešio ih u njihovoj žalosti i poučavao sa strpljenjem i nežnosti, sve dok nije izgledalo da su se njihova srca povezala s Njegovim i u ljubavi koja je plamsala u čežnji da budu što bliže Njemu u Njegovom carstvu. U svakoj prilici Jovan je zauzimao mesto do Spasitelja, a Jakov je želeo da bude počašćen što bliskijom vezom s Njim.
Njihova majka bila je Hristov sledbenik i svojom imovinom dragovoljno Mu je služila. S materinskom ljubavlju i častoljubljem za svoju decu želela je za njih najpočasnija mesta u novom carstvu. Zbog toga ih je podsticala da postave svoj zahtev.
Majka i njeni sinovi došli su Isusu tražeći da im ispuni jednu molbu ka kojoj su bila usmerena njihova srca.
»Šta hoćete da vam učinim?«, upitao je On.
Majka je odgovorila: »Zapovedi da sedu u ova moja dva sina, jedan s desne strane tebi, a jedan s leve strane tebi, u carstvu tvojemu.«
Isus se nežno ponašao prema njima, ne ukoravajući njihovu sebičnost u traženju prvenstva nad svojom braćom. On je čitao njihova srca, znao je dubinu njihove privrženosti Sebi. Njihova ljubav nije samo ljudski osećaj, iako obesvećeno zemaljskom prirodom svog ljudskog kanala, ono izvire iz izvora Njegove iskupljujuće ljubavi. On nije želeo ukoriti, već produbiti i očistiti. Rekao je:
»Možete li piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?« Setili su se Njegovih zagonetnih reči koje su nagoveštavale suđenje i patnje, ali ipak su samouvereno odgovorili:
»Možemo.« Držali su za najveću čast da dokažu svoju privrženost time što će uzeti udela u onome što treba zadesiti njihovog Gospoda.
»Čašu dakle moju ispićete, i krstićete se krštenjem kojim se ja krstim«, rekao je On; pred Njim je bio krst umesto prestola, dva razbojnika Njegovi pratioci s Njegove desne i leve strane. Jovan i Jakov trebali su sa svojim Učiteljem učestvovati u patnjama, jedan, prvi od braće da pogine od mača, a drugi, najduže od svih da izdrži muke, sramotu i progonstvo.
»Ali da sedite s desne strane meni i s leve«, nastavio je On, »ne mogu ja dati, nego kome je ugotovio otac moj.« U Božjem carstvu položaj se ne zadobija naklonošću. On se ne zaslužuje niti prima proizvoljnim davanjem. On je rezultat vrednosti karaktera. Kruna i presto dokaz su da je ispunjen uslov; pobeda nad samim sobom kroz Gospoda našega Isusa Hrista.
Puno kasnije, kad je ovaj učenik doveden da sudeluje s Hristom u zajednici Njegovih muka, Gospod je otkrio Jovanu koji je uslov blizine u Njegovom carstvu. »Koji pobedi«, rekao je Hristos,
»daću mu da sedne sa mnom na prestolu mojemu, kao i ja što pobedih i sedoh s ocem svojim na prestolu njegovu.« Koji pobedi učiniću da stub u crkvi Boga svojega, i više neće izaći napolje; i napisaću na njemu ime Boga svojega… i moje ime novo!« (Otkrivenje 3,21.12) Isto tako apostol Pavle piše: »Jer ja se već žrtvujem, i vreme mojega odlaska nasta. Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. Dalje dakle meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija.« (2. Timotiju 4,6–8) (nastavlja se)
