Ovo poglavlje zasnovano je na Luki 19,1–10.
Na putu u Jerusalim Isus »uđe u Jerihon i prolažaše krozanj«. Na nekoliko milja od Jordana, na zapadnom rubu doline koja se ovde proširila u ravnicu, ležao je grad usred tropskog zelenila i raskošne lepote. Sa svojim palmama i bogatim vrtovima koje su zalivali živi izvori, presijavao se kao smaragd okružen krečnjačkim brdima i pustim uvalama koje su se smestile između Jerusalima i grada u ravnici.
Mnoge karavane putujući na praznične svetkovine prolazile su kroz Jerihon. Njihov dolazak predstavljao je uvek vreme radosti, ali sad je dublje zanimanje uzbuđivalo narod. Bilo je poznato da se u mnoštvu nalazio i galilejski Učitelj koji je nedavno povratio u život Lazara, pa iako su kružili glasovi o zaveri sveštenika, mnoštvo Mu je želelo odati poštovanje.
Jerihon je jedan od gradova koji je u stara vremena bio odvojen za sveštenike, a i u ovo vreme veliki broj sveštenika imao je u njemu svoja prebivališta. Međutim, grad je imao vrlo raznoliko stanovništvo. On je bio velik prometni centar i u njemu su živeli mnogobrojni rimski službenici i vojnici, zajedno sa strancima iz raznih krajeva, a ubiranje carine činilo ga je domom mnogih carinika.
»Starešina carinički« Zahej bio je Jevrejin, koga su njegovi sunarodnici mrzeli. Njegov položaj i bogatstvo bili su nagrada za poziv kojeg su se gnušali i koji je bio smatran simbolom nepravde i iznuđivanja. Ipak, bogati carinski službenik, iako je to tako izgledalo, nije bio potpuno okoreli svetovni čovek. Ispod pojave svetovnosti i oholosti nalazilo se srce prijemčivo za božanski uticaj. Zahej je slušao o Isusu. Izveštaj o Onome koji se ljubazno i pažljivo odnosio prema prezrenim društvenim slojevima proširio se na sve strane. U starešini carinika probudila se čežnja za boljim životom. Samo nekoliko milja od Jerihona, Jovan Krstitelj propovedao je na Jordanu i Zahej je čuo poziv na pokajanje. Uputstvo carinicima »Ne ištite više nego što vam je rečeno« (Luka 3,13) iako ga je naoko zanemarivao, ostavilo je dubok utisak na njegov um. Poznavao je Pisma i bio osvedočen da je ono što radi pogrešno. Sada, čuvši reči za koje se govorilo da potiču od Velikog Učitelja, osećao je da je grešnik u Božjim očima. Ipak, ono što je čuo o Isusu rasplamsalo je nadu u njegovom srcu. Pokajanje, obnova života, mogli su se ostvariti čak i u njegovu životu; zar nije jedan od najpoverljivijih učenika novoga Učitelja carinik? Zahej je odmah počeo slediti uverenje koje je ovladalo njime nadoknađujući onima kojima je naneo nepravdu.
Već je počeo ispravljati svoje prošle korake, kad su Jerihonom prostrujale vesti da Isus ulazi u grad. Zahej je odlučio da Ga vidi. Počeo je razumevati gorčinu plodova greha i svu težinu staze
onoga koji se pokušava vratiti sa rđavog puta. Teško je bilo podnositi nerazumevanje, sretanje s podozrivošću i nepoverenjem u naporima da ispravi svoje greške. Starešina carinika čeznuo je da pogleda u lice Onoga čije su reči donele nadu njegovom srcu.
Ulice su bile zakrčene, pa Zahej, koji je bio malog rasta, nije mogao ništa da vidi preko glava drugih ljudi. Niko ga nije želeo propustiti, pa se tako trčeći malo ispred mnoštva do jedne razgranate smokve koja se nadvila nad putem, bogati ubirač poreza popeo i seo između grana, odakle je mogao posmatrati povorku koja je ispod smokve prolazila. Gomila se približila i prolazila, a Zahej je željnim pogledom tražio da prepozna lik Onoga za kim je čeznuo.
Pored bučnog negodovanja sveštenika i rabina i uzvika dobrodošlice mnoštva, ova neizgovorena želja starešine carinika progovorila je Isusovom srcu. Iznenada, upravo ispod smokve grupa je zastala, oni koji su išli prvi i oni koji su išli poslednji zaustavili su se, a pogled Onoga koji čita um podigao se gore. Gotovo sumnjajući u svoja čula, čovek na drvetu čuo je reči: »Zaheju! siđi brzo; jer mi danas valja biti u tvojoj kući.«
Mnoštvo je načinilo prolaz i Zahej, hodajući kao u snu, krenuo je k svom domu. Međutim, rabini su to posmatrali namrštenih lica i gunđali od nezadovoljstva i podsmeha što »grešnome čoveku dođe u kuću«.
Zahej je bio zaprepašten, zapanjen i zanemeo zbog Hristove ljubavi i ljubaznosti u kojoj se spustio do njega tako nedostojnog. Sad su ljubav i vernost prema novopronađenom Učitelju otpečatile njegove usne. On će javno izreći svoje priznanje i kajanje.
U prisustvu mnoštva »Zahej stade i reče Gospodu: Gospode! evo pola imanja svojega daću siromasima, i ako sam koga zaneo vratići onoliko četvoro«.
»A Isus mu reče: danas dođe spasenje kući ovoj; jer je i ovo sin Avramov.«
Kad je bogati mladi poglavar otišao od Isusa, učenici su se čudili govoru svoga Učitelja: »Kako je teško onima koji se uzdaju u svoje bogatstvo ući u carstvo Božije!« Uzviknuli su jedni drugima:
»Ko se dakle može spasti?« Sad su imali istinitost Hristovih reči »Što je u ljudi nemoguće u Boga je moguće«. (Marko 10,24.26; Luka 18,27) Videli su kako jedan bogataš Božjom milošću može ući u carstvo. (nastavlja se)
