Ako ih tada ne bude poslušao, onda, a nikako pre toga, to pitanje treba izneti pred ceo skup vernika. Neka se vernici, kao Hristovi predstavnici, ujedine u molitvi i usrdnoj molbi s ljubavlju da bi se prestupnik popravio. Sveti Duh će govoriti preko svojih slugu, moleći zabludelog da se vrati Bogu. Apostol Pavle, nadahnut, kaže: »Kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo, pomirite se s Bogom« (2. Korinćanima 5,20) Onaj koji odbaci ovaj zajednički predlog, prekinuo je vezu koja ga spaja s Hristom, i tako se sam osvojio od zajednice vernih. Nakon toga, kaže Isus, »da ti bude neznabožac i carinik«. Međutim, on se ne sme smatrati odstranjenim od Božje milosti. Neka se bude prezren ili zanemaren od svoje ranije braće, već negovan s nežnošću i saosećanjem, kao jedna od izgubljenih ovaca koju Hristos još uvek želi dovesti u svoj tor.
Hristovo uputstvo o postupku prema zabludelom ponavlja u znatno određenim obliku učenje dato Izrailju preko Mojsija: »Nemoj mrzeti na brata svojega u srcu svojem; slobodno iskaraj bližnjega svoga, i nemoj trpeti greha na njemu.« (3. Mojsijeva 19,17) to znači, ako ko zanemari dužnost pokušaja da vrati one koji su u zabludi i grehu, koju je Hristos odredio, on postaje sudionikom u grehu. Za zla koja smo mogli zaustaviti, isto smo toliko odgovorni kao da smo sami krivi za ta dela.
Međutim, onome koji čini zlo treba da usmerimo pažnju na zlo. To ne smemo načiniti predmetom svojih međusobnih komentara i kritikovanja; čak ni nakon kazivanja crkvi, nemamo pravo da to ponovimo drugima. Saznanje o greškama hrišćana biće samo uzrok spoticanja za svet koji ne veruje; a razmišljanjem o ovome, možemo imati samo štetu, jer posmatranjem i mi se menjamo. U težnji da ispravimo greške nekog brata, Hristov Duh će nas voditi da ga štitimo, koliko je god to moguće od kritikovanja čak i njegove braće i još mnogo više od prekora nevernog sveta. I sami grešimo i potrebna nam je Hristova milost i praštanje, pa upravo onako kako želimo da On postupa s nama, On nam nalaže da i mi postupamo jedan prema drugome.
»Štogod svežete na zemlji biće svezano na nebu, i štogod razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu.« Vi delujete kao poslanici Neba i vaše delo je za večnost.
Međutim, sami ne moramo nositi ovu veliku odgovornost. Gde god se iskrenim srcem sluša Njegova reč, tu i Hristos prebiva. On nije prisutan samo na skupovima u crkvi, već će da bude i tamo gde god se učenici, ma koliko ih malo bilo, sastaju u Njegovo ime. Tako On kaže: »Ako se dva od vas slože na zemlji u čemu mu drago, za što se uzmole, daće im otac moj koji je na nebesima.«
Isus izjavom: »Otac moj koji je na nebesima« kao da podseća svoje učenike da On, dok je svojom ljudskom prirodom povezan s njima, sudeluje u njihovim iskušenjima i saoseća s njima u njihovim patnjama, On je svojom božanskom prirodom povezan s prestolom Beskonačnoga. Kakve li sigurnosti! Nebeska sveta bića sjedinjuju se s ljudima saosećajući i radeći na spašavanju onih koji su izgubljeni. Sva sila Neba sjedinjuje se s ljudskom sposobnosti da duše privuče Hristu.
