Činjenica da se neko u svemu ne usklađuje s našim ličnim zamislima i shvatanjima nije opravdanje za to što mu zabranjujemo da radi za Boga. Hristos je veliki Učitelj; mi ne treba da sudimo ni zapovedamo, već da svi u poniznosti sedimo kraj Isusovih nogu i učimo se od Njega. Svaka duša koju je Bogu učinio revnosnom predstavlja kanal preko kojeg će Hristos otkriti svoju ljubav koja prašta. Kako bismo trebali da budemo pažljivi da ne bismo obeshrabrili nekog od nosilaca Božje svetlosti i tako presekli zrake kojima bi On obasjao svet!
Grubost ili hladnoća koji neki od učenika pokazuju prema osobi koju Hristos privlači – takav čin kao onaj Jovanov, kad je zabranio čoveku da čini čuda u Hristovo ime – može skrenuti stope na neprijateljsku stazu i prouzrokovati gubitak jedne duše. Za takvoga koji to čini Isus je rekao: »Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu i da se baci u more.« Zatim je dodao: »I ako te ruka tvoja sablažnjava, odseci je; bolje ti je bez ruke u život ući, nego li s obe ruke ući u pakao, u oganj večni. I ako te noga tvoja sablažnja, odseci je; bolje ti je ući u život hromu, nego li s dve noge da te bace u pakao.« (Marko 9,43–45)
Čemu ovaj ozbiljan govor, od koga nijedan drugi ne može da bude stroži? Zato »jer je sin čovečiji došao da nađe i spase što je izgubljeno«. Zar će onda Njegovi učenici pokazivati manje obzira prema dušama svojih bližnjih od obzira koji je pokazivalo Veličanstvo Neba? Za svaku dušu plaćena je beskrajna cena i zato je strašan greh odvratiti jednu dušu od Hrista, tako da će za nju da budu uzaludni Spasiteljeva ljubav, poniženje i samrtne muke.
»Teško svetu od sablazni! jer je potrebno da dođu sablazni!« (Matej 18,7) Svet, podstaknut od Sotone, sigurno će se suprotstavljati Hristovim sledbenicima i težiće da uništi njihovu veru, ali teško onome koji je uzeo Hristovo ime, a nađe se da obavlja ovaj posao. Našeg Spasitelja ponižavaju oni koji tvrde da Mu služe, ali koji pogrešno predstavljaju Njegov karakter, a time su mnogi prevareni i povedeni na pogrešne staze.
Svaku naviku ili običaj koji bi vodio u greh nanevši sramotu Hristu, bez obzira na žrtve, bolje je odbaciti. Ono što obeščašćuje Boga ne može koristiti duši. Nebeski blagoslov ne može da prati nijednog čoveka koji krši večna načela pravde. Samo jedan greh kojem se ugađa dovoljan je da unizi karakter i zavede druge. Kad bismo odsekli nogu ili ruku, ili kad bismo čak i oko izvadili da bi spasili telo od smrti, koliko bismo trebali da budemo odlučniji da odbacimo greh koji donosi smrt duši!
U određenoj službi svakoj žrtvi dodavala se sol. Ovo, kao i žrtvovanje tamjana, označavalo je da jedino Hristova pravda može tu službu učiniti prihvatljivom Bogu. Pozivajući se na ovaj postupak, Isus je rekao: »Svaka će se žrtva solju posoliti.« »Imajte so u sebi, i mir imajte među sobom.« Svi koji žele prineti sebe »u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu« (Rimljanima 12,1) moraju primiti spasonosnu sol, pravdu našeg Spasitelja. Tada oni postaju »so zemlji«, i kao što so čuva od raspadanja tako oni sprečavaju zlo među ljudima. (Matej 5,13) Međutim, ako je so izgubila svoj ukus, ako pobožnost postoji samo po imenu bez Hristove ljubavi, tada tu nema nikakve sile za dobro. Taj život ne može izvršiti nikakav spasonosni uticaj na svet. Vaša snaga i delotvornost u izgrađivanju Mog carstva, kaže Isus, zavisi od vašeg primanja Mog Duha. Morate postati učesnici u Mojoj milosti, da biste postali miris života na život. Tada neće biti nikakvog suparništva, nikakve sebičnosti, nikakve želje za najvišim položajem. Imaćete takvu ljubav koja ne traži svoje, već dobro drugih. (nastavlja se)
