Vrativši se u Kapernaum, Isus nije otišao na dobro poznata mesta na kojima je učio narod, već je svojim učenicima tiho potražio kuću koja je trebala da bude Njegov privremeni dom. Za vreme ostatka svog boravka u Galileji Njegova namera bila je da poučava učenike, a ne da radi za mnoštvo.
Na putu kroz Galileju Hristos je opet pokušao pripremiti misli svojih učenika za prizore koji su Ga očekivali. Rekao im je da treba ići u Jerusalim da bude ubijen i da ponovo vaskrsne. Dodao je neobičnu i svečanu izjavu da će da bude izdan u ruke svojih neprijatelja. Čak ni sada učenici nisu shvatili Njegove reči. Iako je senka velike boli pala na njih, duh suparništva našao je mesta u njihovim srcima. Raspravljali su međusobno koga bi trebalo držati najvećim u carstvu. Nameravali su sakriti ovu prepirku od Isusa i zato se nisu kao obično primicali k Njemu, već su zaostajali, tako da je On bio ispred njih kad su ušli u Kapernaum. Isus je čitao njihove misli. On je čeznuo da ih posavetuje i pouči. Međutim, čekao je miran trenutak, kad će njihova srca da budu otvorena da prime Njegove reči.
Uskoro, kad su stigli u grad, skupljač crkvenih prihoda prišao je Petru s pitanjem: »Zar vaš učitelj ne će dati didrahme?« Ovaj porez nije bila građanska obaveza, već verski doprinos koji je godišnje svaki Jevrejin morao platiti za potpomaganje Hrama. Neplaćanje ovog poreza smatralo se nevernošću Hramu – po mišljenju rabina – najtežim grehom. Spasiteljev stav prema rabinskim zakonima i Njegovi jasni ukori braniteljima predaja, pružali su izgovor za optužbu da On želi da unište Njegov ugled. U skupljaču poreza našli su prikladnog saveznika.
Petar je video u skupljačevom pitanju nagoveštaj koji je napadao Hristovu odanost Hramu.
Revan za čast svog Učitelja, žurno je odgovorio ne savetujući se s Njim, da će Isus platiti porez.
Međutim, Petra je samo delomično razumeo nameru ovog čoveka koji mu je postavio pitanje. Postojali su izvesni slojevi za koje se smatralo da su oslobođeni plaćanja poreza. U Mojsijevo vreme Leviti, kad su bili izdvojeni za službu u svetinji, nisu dobili nikakvo nasledstvo među narodom. Gospod je rekao: »Za to nema pleme Levijevo dela ni našljedstva s braćom svojom; Gospod je našljedstvo njegovo.« (5. Mojsijeva 10,9) U Hristovo vreme sveštenici i Leviti još uvek su se smatrali posebno posvećenim Hramu i od njih se nije zahtevalo da daju godišnji doprinos za njegovo podržavanje. Proroci su takođe bili oslobođeni ovog plaćanja. Zahtevajući porez od Isusa, rabini su odbacili Njegovu tvrdnju da je prorok ili učitelj, postupajući prema Njemu kao prema bilo kojoj svakidašnjoj osobi. Njegovo odbijanje da plati porez značilo bi nepoštovanje Hrama, dok bi se s druge strane, plaćanje uzelo kao opravdanje za to što su Ga odbacili kao proroka.
Samo malo pre toga, Petar je priznao Isusa kao Božjeg Sina, ali sad je propustio priliku da otkrije karakter svog Učitelja. Svojim odgovorom skupljaču da će Isus platiti porez, on je ustvari potvrdio pogrešnu predodžbu o Njemu, koju su sveštenici i poglavari pokušali razglasiti. (nastavlja se)
