Svojim slabim merilima nisu mogli prozreti misiju koju je došao ispuniti i zato nisu mogli saosećati s njim u Njegovim iskušenjima. Njihove grube, prezirne reči pokazivale su da nemaju pravo razumevanje u Njegovom karakteru i da nisu razaznali sjedinjenje božanske prirode s ljudskom. Često su Ga viđali obuzetog bolom, ali umesto da Ga uteše, svojim duhom i rečima samo su ranjavali Njegovo srce. Njegova osetljiva priroda stavljana je na muke, Njegove pobude pogrešno su razumevane, a Njegov rad bio je nepriznat.
Njegova braća često su iznosila filozofiju fariseja, koja je bila nezanimljiva i zastarela i usuđivali se da misle kako oni mogu učiniti Njega koji je razumeo celokupnu istinu i poznavao sve tajne. Slobodno su osuđivali ono što nisu mogli razumeti. Njihova predbacivanja takla su Ga do srži, a Njegova duša bila je umorna i ojađena. Javno su ispovedali veru u Boga i mislili da brane Boga, dok je Bog bio s njima u telu, a oni Ga nisu poznavali.
Sve ovo učinilo je trnovitom stazu kojom je hodio. Nerazumevanje u vlastitom domu toliko je žalostilo Hrista da je za Njega bilo olakšanje da ode tamo gde ga nije bilo. Postojao je jedan dom koji je voleo posećivati – dom Lazara, Marije i Marte; jer je u atmosferi ljubavi i vere Njegov duh nalazio odmor. Pa ipak, na Zemlji nije bilo nikoga ko bi mogao spoznati Njegovu božansku misiju ili razumeti teret koji je nosio za ljudski rod. Često je mogao naći okrepljenje samo u samoći i razgovoru sa svojim nebeskim Ocem.
Oni koji su pozvani da stradaju za Hrista, koji moraju podnositi nerazumevanje i podozrenje, čak i u vlastitom domu, mogu naći utehu u pomisli da je Isus podnosio to isto. On saoseća s njima. Poziva ih da u Njemu nađu zajednicu i potporu tamo gde je On to nalazio, u zajednici s Ocem.
Oni koji prihvate Hrista kao svog ličnog Spasitelja nisu ostavljeni kao siročad, da sami snose životna iskušenja. On ih prihvata kao članove nebeske porodice; on ih poziva da Njegovog Oca nazivaju svojim Ocem. Oni su Njegovi »mali«, dragi Božjem srcu, povezani s Njim najnežnijim i najtrajnijim vezama. On prema njima gaji bezgraničnu nežnost, koja toliko nadilazi ono što su naš otac ili mati osećali prema nama u našoj bespomoćnosti koliko je božansko iznad ljudskog.
U zakonima koji su dani Izrailju postoji jedan lep, slikovit prikaz o Hristovom odnosu prema svom narodu. Kad je usled siromaštva Jevrejin bio primoran da napusti svoje nasledstvo i sebe preda kao roba, dužnost iskupljenja i njega i njegovog nasledstva pripadala je onome koji je bio njegov najbliži rođak. (Vidi; 3. Mojsijeva 25,25.47–49; Ruta 2,20) Tako i delo otkupljenja, nas i našeg nasledstva, izgubljenog zbog greha, pripada Onome koji je »od roda najbliži« nama. Da bi nas izbavio, On je postao naš rođak. Gospod Spasitelj bliži je od oca, majke, brata, prijatelja ili voljenog bića. »Ne boj se«, govori On, »jer te otkupih, pozvah te po imenu tvom; moj si.« »Otkako si mi postao drag, proslavio si se i ja te ljubih; i dadoh ljude za te i narode za dušu tvoju.« (Isaija 43,1.4)
Hristos voli nebeska bića koja okružuju Njegov presto; ali kako se može objasniti velika ljubav kojom ljubi nas? Mi je ne možemo razumeti, ali svojim iskustvom možemo znati da je ona istinska. Ako održavamo svoju rodbinsku vezu s njim, s kakvom ćemo se nežnošću odnositi prema onima koji su braća i sestre našega Gospoda! Zar nećemo brzo prepoznati zahteve našeg božanskog srodstva? Usvojeni u Božju porodicu, zar nećemo poštovati svoga Oca i svoje srodnike?
