Jedina odbrana od zla je Hristos koji prebiva u srcu pomoću vere u Njegovu pravdu. Sve dok ne postanemo životno povezani s Bogom, nećemo se nikada moći odupreti obesvećujućem uticaju samoljublja, samozadovoljstva i sklonosti prema grehu. Mi možemo napustiti mnoge loše navike, za izvesno vreme možemo raskinuti zajednicu sa Sotonom; ali bez životne veze s Bogom, koja se ostvaruje potčinjavanjem Njemu iz trenutka u trenutak, bićemo poraženi. Bez ličnog poznanstva i stalne zajednice s Hristom prepušteni smo na milost i nemilost neprijatelju, i na kraju ćemo sprovoditi njegove naloge. »I bude potonje gore čoveku onome od prvoga. Tako će biti«, kaže Isus, »i ovome rodu zlome.« Nema tvrdokornijih ljudi od onih koji su prezirali poziv milosti i prkosili Duhu blagodati. Najuobičajeniji izraz greha protiv Svetoga Duha je uporno omalovažavanje nebeskog poziva na pokajanje. Svaki korak u odbacivanju Hrista je jedan korak prema odbacivanju spasenja i prema grehu protiv Svetoga Duha.
Odbacujući Hrista jevrejski narod učinio je neoprostiv greh; a odbijanjem poziva milosti i mi možemo učiniti istu grešku. Mi vređamo Kneza života i izlažemo Ga sramoti pred Sotoninom zbornicom i pred svemirom kad odbijamo da slušamo Njegove opunomoćene vesnike i umesto njih slušamo Sotonine posrednike koji žele odvojiti dušu od Hrista. Sve dok ko ovo čini, ne može naći nadu ili oproštenje, i na kraju će izgubiti svaku želju da se pomiri s Bogom.
Dok je Isus još poučavao narod, Njegovi učenici doneli su vest da su Njegova majka i braća napolju i da Ga žele videti. Znao je što se nalazilo u njihovim srcima, pa »odgovori onome što mu kaza: ko je mati moja, i ko su braća moja? I pruživši ruku svoju na učenike svoje reče: eto mati moja i braća moja. Jer ko izvršuje volju oca mojega koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati.«
Svi koji su želeli primiti Hrista verom, bili su sjedinjeni s Njim vezom koja je prisnija od ljudskih rodbinskih veza. Oni će postati jedno s Njim, kao što je i On bio s Ocem. Njegova majka bila je bliskija i spasonosnije povezana s Njim kao ona koja verovala i sprovodila u delo Njegove reči nego kroz svoje prirodno srodstvo. Njegova braća ne bi imala nikakvu korist iz svoje veze s Njim, sve dok Ga ne bi prihvatili kao svog ličnog Spasitelja.
Kakvu bi potporu Hristos imao od svojih zemaljskih rođaka da su verovali u Njega kao u Onoga koji je došao s neba i da su sarađivali s Njim u izvršavanju Božjeg dela! Njihovo neverstvo bacilo je senku na Isusov zemaljski život, Ono je predstavljalo deo gorčine čaše boli koju je On ispio za nas.
Božji Sin je duboko osećao neprijateljstvo raspaljeno u ljudskom srcu protiv evanđelja i ono je za Njega bilo najbolnije u Njegovom domu, zato što je Njegovo srce bilo puno ljubaznosti i ljubavi i zato što je cenio nežnu pažnju u obiteljskim odnosima. Njegova braća želela su da On odobri njihove zamisli, iako bi to bilo u potpunom neskladu s Njegovim božanskim zadatkom. Gledali su na Njega kao na Onoga kome je potreban savet. Sudili su o Njemu sa svoje ljudske tačke gledišta i smatrali da bi govoreći samo ono što bi bilo prihvatljivo za književnike i fariseje izbegao neslogu i sukobe koje su izazvale Njegove reči. Smatrali su Ga nerazumnim kad je tvrdio da ima božanski autoritet i kad se pred rabinima postavljao kao Onaj koji kori njihove grehe. Znali su da fariseji traže priliku da Ga optuže i osećali su da im je On dao dovoljno povoda. (nastavlja se)
