Usko povezana s Hristovom opomenom o grehu protiv Svetoga Duha i jest opomena protiv praznih i rđavih reči. Reči su znak onoga što je u srcu. »Jer usta govore od suviška srca.« Ali reči su više no izraz karaktera; one imaju snagu da utiču na karakter. Ljudi su pod uticajem sopstvenih reči. Često, u jednom trenutku pokrenuti od Sotone, izražavaju svoju ljubomoru ili loše pretpostavke, izražavajući ono u što stvarno ne veruju; ali reči izvršuju uticaj na misli. Prevareni su svojim rečima i počinju verovati da je istina ono što su izgovorili Sotoninim poticanjem. Pošto su jednom izrazili neko mišljenje ili odluku, često su suviše gordi da je povuku i pokušaju dokazati kako su u pravu, sve dok ne poveruju da doista i jesu. Opasno je izgovoriti reč sumnje, opasno je staviti pod znak pitanja i kritikovati božansku svetlost. Navika nepromišljenog i potcenjivačkog kritikovanja deluje na karakter tako što razvija nepoštovanje i neverstvo. Mnogi su popuštajući ovoj navici išli sve dotle, nesvesni opasnosti, dok nisu postali spremni da kritikuju i odbace delo Svetoga Duha. Hristos je rekao: »A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnoga suda. jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osuditi.«
Tada je dodao jednu opomenu onima koji su bili oduševljeni Njegovim rečima, koji su Ga rado slušali, ali se nisu predali Duhu Svetome da u njima prebiva. Duša ne biva uništena samo usled opiranja već i usled nemarnosti. »A kad nečisti duh iziđe iz čoveka«, rekao je Isus, »ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nađe ga. Onda reče: da se vratim u dom, svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši žive onde.«
U Hristovo doba, kao i danas, ima mnogo onih nad kojima je za izvesno vreme Sotonina vlast izgledala slomljenom; Božjom milošću oslobođeni su od zlih duhova koji su vladali dušom. Radovali su se Božjoj ljubavi; ali kao slušaoci iz priče koji su predstavljeni kamenitim tlom, oni nisu ostali u Njegovoj ljubavi. Nisu se svakodnevno predavali Bogu, da bi Isus mogao prebivati u srcu; pa kad se zao duh vratio sa »sedam drugih duhova gorih od sebe«, njima je potpuno zavladala sila zla.
Kad se duša preda Hristu, nova sila zagospodari novim srcem. Nastaje promena koju čovek nikada ne može sam za sebe izvršiti. To je natprirodno delo, koje uvodi natprirodni sastojak u čovekovu prirodu. Duša koja se potčini Hristu, postaje Njegovom tvrđavom, koju On drži u svetu pobune i nastoji da nijedan drugi autoritet, osim Njegovog, ne bude u njoj priznat. Duša koju tako drže nebeske sile neosvojiva je za Sotonine napade. Međutim, ako se ne potčinimo Hristovoj vlasti, nama će zagospodariti onaj koji je zao. Mi se moramo naći pod vlašću ili jedne ili druge od ove dve velike sile koje su u sukobu za vrhovnu vlast u svetu. Ne moramo svojevoljno izabrati službu carstva tame da bismo pali pod njegovu vlast. Dovoljno je samo da zanemarimo povezati se s carstvom svetlosti. Ako ne sarađujemo s nebeskim silama, Sotona će zauzeti srce i načiniti ga svojim prebivalištem. (nastavlja se)
