Josifovi sinovi ni najmanje nisu bili naklonjeni Isus u Njegovom delu. Izveštaji koji su dopirali do njih o Njegovom životu i delima ispunjavali su ih čuđenjem i strahom. Čuli su da je cele noći posvećivao molitvi, da Ga je preko dana pratilo mnoštvo ljudi i da nema vremena ni da jede. Njegovi prijatelji smatrali su da se iscrpljuje svojim neprekidnim radom; nisu mogli razumeti Njegov stav prema farisejima, a bilo je i nekih koji su se bojali da Mu je um poremećen.
Njegova braća čula su ovo, a takođe i farisejsku optužbu da đavole izgoni Sotoninom silom. Teško su podnosili prekore koji su stizali na njih zbog srodstva s Isusom. Znali su kakav su metež stvorile Njegove reči i dela, i ne samo da su bili uznemireni Njegovim smelim tvrdnjama nego su bili i ljuti zbog Njegovog javnog optuživanja književnika i fariseja. Odlučili su da Ga moraju uveriti ili primorati da prestane s takvim načinom rada, pa su naveli Mariju da se udruži s njima, smatrajući da će Ga zbog njegove ljubavi prema njoj moći nagovoriti da bude razboritiji.
Upravo pre toga Isus je po drugi put učinio čudo izlečivši opsednutog, slepog i nemog čoveka i fariseji su ponovili optužbu: »Pomoću kneza đavolskog izgoni đavole.« (Matej 9,34) Hristos im je jasno rekao da pripisujući delo Svetoga Duha Sotoni, sami sebe odeljuju od izvora blagoslova. Oni koji su govorili protiv samoga Isusa, ne raspoznajući Njegov božanski karakter, mogu primiti oproštenje; jer Duhom Svetim mogu da budu dovedeni do toga da uvide svoju zabludu i da se pokaju. Ma kakav bio greh, ako se duša pokaje i poveruje, krivica je oprana Hristovom krvi; ali onaj koji odbaci rad Svetoga Duha postavlja se tamo gde ga pokajanje i vera ne mogu dosegnuti. Svojim Duhom Bog radi na srcu; kad ljudi namerno odbace Duha i kad izjave da je On od Sotone, presecaju kanal kojim Bog može održavati vezu s njima. Kad se Duh zauvek odbaci, onda ne postoji ništa više što bi Bog mogao učiniti za čoveka.
Fariseji kojima je Isus uputio ovu opomenu, ni sami nisu verovali u optužbu koju su izneli protiv Njega. Nije bilo nijednog od tih dostojanstvenika koji nisu osećali privlačnost prema Spasitelju. U svojim srcima čuli su glas Duha koji Ga je proglašavao za Pomazanika Izrailja, i koji ih je podsticao da i sami priznaju da su Njegovi učenici. U svetlosti Njegovog prisustva, shvatili su svoju neposvećenost i čeznuli za pravdom koju sami nisu mogli ostvariti. Međutim, pošto su Ga odbacili, bilo bi suviše ponižavajuće da Ga prihvate kao Mesiju. Budući da su svoje noge postavili na stazu neverstva, bili bi suviše gordi da priznaju svoju zabludu. Da bi izbegli priznavanje istine, očajničkom žestinom pokušali su osporiti Spasiteljvo učenje. Dokaz Njegove moći i milosti doveo ih je do očaja. Nisu mogli sprečiti Spasitelja da čini čuda, nisu mogli ućutkati Njegovo učenje; ali su činili sve što su mogli da Ga lažno predstave i izopače Njegove reči. Ipak pratio ih je Božji Duh koji osvedočava, pa su morali podignuti mnogobrojne prepreke da bi se oduprli Njegovoj sili. Najmoćnija pokretačka sila koja je mogla pokrenuti ljudsko srce borila se s njima, ali oni joj se nisu želeli pokoriti.
Bog nije taj koji zaslepljuje ljudima oči ili otvrdnjava njihova srca. On im šalje svetlost da bi ispravio njihove znanost njihove zablude i poveo ih sigurnim stazama; tek odbacivanjem ove svetlosti oči oslepljuju, a srce otvrdnjava. često je ovaj tok postepen i gotovo neprimetan. Svetlost dopire do duše preko Božje reči, preko Njegovih slugu ili neposrednim delovanjem Njegovog Duha; ali kad se ijedan zračak svetlosti prezre, nastaje delomična umrtvljenost duhovnih čula, pa se naredno otkrivanje svetlosti mnogo nejasnije raspoznaje. Tako se tama povećava, sve dok ne nastane noć u duši. Tako je to bilo s ovim jevrejskim vođama. Bili su uvereni da božanska sila prati Hrista, ali da bi se oduprli istini, pripisivali su rad Svetoga Duha Sotoni. Čineći to oni su svojevoljno izabrali prevaru; pokorili su se Sotoni i od sad su bili pod vlašću te sile. (nastavlja se)
