Dolazak mudraca brzo se razglasio po celom Jerusalimu. Njihova neobična misija izazvala je uznemirenost u narodu koja se pronela u palatu cara Iroda. Lukavi Edomac bio je uznemiren nagoveštajem o mogućem suparniku. Bezbrojna ubistva umrljala su njegovu stazu do prestola. Budući da je bio tuđinske krvi, narod nad kojim je vladao mrzeo ga je. Njegova jedina sigurnost bila je naklonost Rima. Međutim, ovaj novi Princ imao je veću prednost. Bio je rođen da vlada.
Irod je posumnjao da sveštenici kuju zaveru sa strancima da bi izazvali bunu u narodu i zbacili ga s prestola. On je prikrivao svoje nepoverenje, odlučan da većim lukavstvom osujeti njihove smišljene planove. Skupivši svešteničke glavare i književnike raspitivao se za učenje njihovih svetih knjiga o mestu Mesijinog rođenja.
Ovo raspitivanje otimača prestola, podstaknuto zahtevom stranaca, povredilo je ponos jevrejskih učitelja. Ravnodušnost kojom su prišli proročkim svicima, razbesnila je surevnjivog despota. On je mislio da žele da sakriju svoje poznavanje ovog predmeta. S autoritetom kome se nisu usudili suprotstaviti naredio je da podrobno ispitaju i objave mesto rođenja njihovog očekivanog Cara. »A oni mu rekoše: u Vitlejemu Judejskome; jer je tako prorok napisao:
»I ti Vitlejeme, zemljo Judina!
Ni po čem nisi najmanji u državi Judinoj; Jer će iz tebe izići čelovođa
Koji će pasti narod moj Izrailja.«
Irod je zatim pozvao mudrace na tajni razgovor. Bura besa i straha besnela je u njegovom srcu, ali je sačuvao mirno držanje i ljubazno je primio strance. Raspitivao se o vremenu pojavljivanja zvezde i pretvarao se da radosno pozdravlja nagoveštaj Hristovog rođenja. Zamolio je svoje posetioce: »Raspitajte se dobro za dete, pa kada ga nađete, javite mi, da i ja idem da mu se poklonim.« Rekavši to otpustio ih je da svojim putem odu u Vitlejem.
Sveštenici i starešine u Jerusalimu nisu bili tako neobavešteni o Hristovom rođenju, kao što su se pretvarali. Vest o poseti anđela pastirima doprla je do Jerusalima, ali rabini su je smatrali nedostojnom njihove pažnje. Mogli su sami da nađu Isusa i spremno odvedu mudrace do Njegovog mesta rođenja, ali, umesto toga, mudraci su došli k njima da im skrenu pažnju na rođenje Mesije.
»Gde je car Judejski što se rodio?« rekli su« »jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i došli smo da mu se poklonimo.«
Oholost i zavist sada su zatvorili vrata svetlosti. Da je poklonjeno poverenje vestima pastira i mudraca, oni bi doveli sveštenike i rabine u vrlo nepovoljan položaj, dokazujući suprotno od njihovog tvrđenja da su tumači Božje istine. Ovi obrazovani učitelji nisu hteli da se ponize da ih poučavaju oni koje su oni smatrali neznabošcima. Nemoguće je, govorili su oni, da ih je Bog mimoišao je objavio vest neukim pastirima i neobrezanim neznabošcima. Odlučili su pokazati prezir prema vestima koje su uzrujavale cara Iroda i ceo Jerusalim. Nisu čak ni poželeli da odu u Vitlejem, i vide da li je tako. Naveli su ljude da zanimanje za Isusa prihvate kao fanatično uzbuđenje. Tu su sveštenici i rabini počeli da odbacuju Hrista. Otada je njihova oholost i tvrdoglavost prerasla u duboko usađenu mržnju prema Spasitelju. Dok je Bog otvarao vrata neznabošcima, jevrejske vođe zatvarale su vrata sebi samima.
Mudraci su sami otišli iz Jerusalima. Senke noći spuštale su se dok su prolazili kroz gradsku kapiju, ali na svoju veliku radost opet su ugledali zvezdu koja ih je povela prema Vitlejemu. Oni nisu primili nikakav nagoveštaj o skromnom Isusovom stanju, kao što su to dobili pastiri. Nakon dugog puta bili su razočarani ravnodušnošću jevrejskih vođa i napustili su Jerusalim s manje pouzdanja nego kad su ušli u grad. U Vitlejemu nisu našli carsku gardu razmeštenu da zaštiti novorođenog Cara. Nijedan ugledni čovek nije Ga posetio. Isus je bio stavljen u jasle kao u kolevku. Njegovi roditelji, neobrazovani seljaci, bili su Njegovi jedini čuvari. Da li je moguće da je to Onaj o kome je pisano da će podići »pleme Jakovljevo« i da će vratiti »ostatak Izrailjev«, i biti učinjen »videlom narodima« i spasenje »do krajeva zemaljskih«? (Isaija 49,6)
»I ušavši u kuću videše dete s Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se.« U siromašnoj Isusovoj pojavi prepoznali su prisutnost Božanstva. Predali su svoja srca Njemu kao Spasitelju i tada Ga obasuli darovima – zlatom, i tamjanom, i smirnom. Kakvu su veru imali! Za mudrace sa Istoka moglo bi se reći ono što je kasnije rečeno za rimskog kapetana: »Ni u Izrailju tolike vere ne nađoh.« (Matej 8,10) (nastavlja se)
