Ostavivši Jovana, otišli su potražiti Isusa. Jedan od dvojice bio je Andrija, brat Simonov, a drugi Jovan evađelist. To su bili Isusovi prvi učenici. Pokrenuti silom kojoj se nisu mogli odupreti, sledili su Isusa – željni da razgovaraju s Njim, ali ipak puni strahopoštovanja i tihi, izgubljeni u osobitom značenju misli »Da li je to Mesija?«
Isus je znao da učenici idu za Njim. Oni su bili prvi plodovi Njegove službe, a srce božanskog Učitelja obuzela je radost, jer su ove duše odgovorile na Njegovu milost. Ipak, okrenuvši se, samo je upitao: »Šta ćete?« Hteo im je dopustiti da sami odluče hoće li se vratiti ili izraziti svoju želju.
Oni su bili svesni samo jednog cilja. Samo Njegova prisutnost ispunjavala je njihove misli. Oni su uzviknuli: »Rabi! gde stojiš?« U kratkom razgovoru kraj puta nisu mogli primiti ono za čim su čeznuli. Želeli su da budu nasamo s Isusom, da sede kraj Njegovih nogu i slušaju Njegove reči.
»I reče im: dođite i vidite. I otidoše, i videše gde stajaše; i ostaše u njega onaj dan.«
Da su Jovan i Andrija posedovali duh neverstva koji su imali sveštenici i poglavari, ne bi se kao učenici našli kraj Isusovih nogu. Oni bi došli k Njemu kao kritičari, da osude Njegove reči. Mnogi na taj način zatvaraju vrata najdragocenijim prilikama. Ovi prvi učenici nisu tako učinili. Oni su se odazvali pozivu Svetog Duha kroz propovedanje Jovana Krstitelja. Sada su prepoznali glas nebeskog Učitelja. Za njih su Isusove reči bile pune svežine, istine i lepote. Božanska svetlost bila je bačena na učenje. Pisma Starog zaveta. Višestruke teme istine pojavile su se u novoj svetlosti.
Skrušenost, vera i ljubav pripremaju um za primanje mudrosti s Neba. Vera koja kroz ljubav radi ključ je znanja i svako ko ljubi »poznaje Boga«. (1. Jovanova 4,7)
Učenik Jovan bio je čovek iskrenih i dubokih osećaja, revnostan ali misaon. On je počeo razlikovati Hristovu slavu – ne svetovnu raskoš i moć, kao su ga učili da se nada, već »slavu kao jedinorodnoga od oca, punu blagodati i istine.« (Jovan 1,14) Bio je obuzet razmišljanjem o ovoj čudesnoj temi.
Andrija je želeo podeliti radost koju je osećao u svom srcu. Potraživši svoga brata Simona uzviknuo je: »Mi nađosmo Mesiju!« Simon nije čekao drugi poziv. On je takođe slušao propovedanje Jovana Krstitelja, i požurio je Spasitelju. Hristove oči zadržale su se na njemu, čitajući njegov karakter i istoriju njegovog života. Njegova žustra priroda, njegova ljubav, srce koje saoseća, njegovo kajanje, njegov mukotrpan rad i njegova mučenička smrt – sve je to pročitao Spasitelj i rekao: »Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa, koje znači Petar (Kamen).«
»A sjutradan namisli izići u Galileju, i nađe Filipa, i reče mu: hajde za mnom.« Filip je poslušao nalog i odmah je postao Hristov radnik.
Filip je poznao Natanaila. On je bio u mnoštvu kad je Krstitelj ukazao na Isusa kao na Božje Jagnje. Kad je Natanailo pogledao Isusa, razočarao se. Da li ovaj čovek koji je nosio znake mukotrpnog rada i siromaštva, može da bude Mesija? Ipak, Natanailo nije mogao odbaciti Isusa, jer je Jovanova vest donela njegovom srcu čvrsto uverenje.
U vreme kad ga je Filip pozvao, Natanailo se povukao u jedan tihi gaj da razmišlja o Jovanovoj vesti i proročanstvima o Mesiji. Molio se da mu se otkrije da li je Onaj koga je Jovan najavio Oslobodilac, a Duh Sveti je počinuo na njemu dajući mu osvedočenje da je Bog pohodio svoj narod i podigao za njega rog spasenja. Filip je znao da njegov prijatelj istražuje proročanstva i dok se Natanailo molio pod jednom smokvom, on je otkrio njegovo sklonište. Često su se zajednički molili na ovom usamljenom mestu skrivenom u lišću.
Vest »Za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci, nađosmo ga«, učinila se Natanailu kao neposredni odgovor na molitvu. Filip je još imao kolebljivu veru. On je sumnjičavo dodao: »Isusa sina Josifova iz Nazareta.« Ponovo se predrasuda pojavila u Natanailovom srcu. Uzviknuo je: »Iz
Nazareta može li što biti dobro?«
Filip se nije upuštao ni u kakvo raspravljanje. Rekao je: »Dođi i vidi. A Isus videvši Natanaila gde ide k njemu reče za njega: evo pravoga Izraelca u kome nema lukavstva.« Natanailo je iznenađen uzviknuo: »Kako mu poznaješ? Odgovori Isusu i reče mu: pre nego te pozva Filip videh te kad beše pod smokvom.«
To je bilo dovoljno. Božanski Duh koji je svedočio Natanailu u njegovoj usamljenoj molitvi pod smokvom, sada mu je govorio preko Isusovih reči. Iako sumnjičav i sklon predrasudama, Natanailo je došao Hristu sa iskrenom željom za istinom, i sad je njegova želja bila ispunjena. Njegova vera nadmašila je veru onoga koji ga je doveo Isusu. On je govorio i rekao: »Rabi! ti si sin Božji, ti si car Izrailjev.«
Da je Natanailo imao poverenja u rabinsko vodstvo, nikada ne bi našao Isusa. On je postao učenik zato što je sam posmatrao i rasuđivao. Tako je to i danas u životu mnogih koje predrasude zadržavaju da prihvate dobro. Kako bi različit bio rezultat kad bi »došli, i videli!« (nastavlja se)
