U stara vremena, kad je neki kralj putovao kroz zabačenije delove svog carstva, grupa ljudi upućena je ispred carskih kočija da poravna strma mesta i popuni udubljenja, da bi kralj mogao sigurno da putuje i bez ikakvih prepreka. Ovaj običaj iskoristio je prorok da bi slikovito prikazao delo evanđelja. »Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu.« Božji Duh obara ljudsku gordost, kad svojom čudesnom silom probuđenja dodirne dušu. Svetovna zadovoljstva, položaj i vlast tada postaju bezvredni. »Pomisli i svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje«, odbacuju se; a svaka pomisao se zarobljava »za pokornost Hristu.« (2. Korinćanima 10,5) Tada se poniznost i samopožrtvovna ljubav, tako malo cenjene među ljudima, uzdižu kao jedina vrednost. To je delo evanđelja čiji je jedan deo bila Jovanova vest.
Rabini su nastavili sa svojim pitanjima: »Zašto dakle krštavaš kad ti nisi ni Hristos ni Ilija ni prorok?« Reč »prorok« odnosila se na Mojsija. Jevreji su bili skloni verovanju da će Mojsije vaskrsnuti iz mrtvih i da će da bude uzet na Nebo. Nisu znali da je on već vaskrsnuo. Kad je Krstitelj započeo svoju službu, mnogi su mislili da je on prorok Mojsije podignut iz mrtvih, jer je izgledalo da temeljito poznaje proročanstva i istoriju Izrailja.
Takođe se verovalo da će se Ilija lično pojaviti pre Mesijinog dolaska.«
Ovo očekivanje Jovan je poricao, ali njegove reči imale su dublji smisao. Isus je kasnije rekao, pozivajući se na Jovana: »I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći.« (Matej 11,14) Jovan je došao u duhu i sili Ilijinoj da izvrši isti zadatak koju je Ilija izvršio. Da su ga Jevreji primili, ona bi bila izvršena za njih. Međutim, oni nisu primili njegovu vest. Za njih on nije bio Ilija. On za njih nije mogao ispuniti misiju koju je došao ostvariti.
Mnogi od sakupljenih na Jordanu bili su prisutni prilikom Isusovog krštenja, ali znak koji se tada ukazao, bio je otkriven samo nekolicini među njima. U toku prethodnih meseci Krstiteljeve službe, mnogi nisu hteli poslušati poziv na pokajanje. Tako su otvrdnuli svoje srce i zamračili svoje razumevanje. Kad je prilikom krštenja Nebo dalo svedočanstvo Isusu, oni to nisu zapazili. Oči koje nikada nisu u veri upravljene k Njemu koji je nevidljiv, nisu sagledale otkrivenje Božje slave; uši koje nikada nisu slušale Njegov glas nisu čule reči svedočanstva. Tako je i sada. Često se Hristovo prisustvo i prisustvo anđela koji služe otkriva na skupovima ljudi, a ipak ima mnogo onih koji to ne znaju. Oni nisu primetili ništa neobično. Međutim, nekima se otkrilo Spasiteljevo prisustvo. Mir i radost oživljavaju njihova srca. Oni su utešeni, ohrabreni i blagosloveni.
Izaslanici iz Jerusalima upitali su Jovana: »Za što dakle krštavaš?« Očekivali su odgovor. Iznenada, dok je pogledom prelazio preko mnoštva, njegove oči su zaplamtele, lice se ozarilo, a celo biće pokrenulo dubokim osećajem. Ispruženih ruku uzviknuo je: »Ja krštavam vodom, a među vama stoji koga vi ne znate. On je onaj što će doći za mnom, koji beše preda mnom; kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obući njegovoj.« (Jovan 1,27)
Vest koju je trebalo odneti natrag Sinedrionu bila je jasna i nedvosmislena. Jovanove reči nisu se mogle odnositi ni na koga drugoga do na Onoga koji je davno bio obećan. Mesija se nalazio među njima! Iznenađeni sveštenici i glavari gledali su oko sebe u nadi da će otkriti Onoga o kome je Jovan govorio. Međutim, u mnoštvu Njega nije bilo moguće opaziti.
Kad je prilikom Isusovog krštenja Jovan ukazivao na Njega kao na Jagnje Božje, nova svetlost osvetlila je Mesijino delo. Prorokov um bio je upravljen na Isaijine reči: »Kao Jagnje na zaklanje vođen bi.« (Isaija 53,7) Jovan je u toku sedmica koji su sledili s novim zanimanjem proučavao proročanstva i učenje o žrtvenoj službi. On nije jasno razlikovao dva oblika Hristovog rada – kao Žrtve koja pati i kao Kralja koji pobeđuje – ali je video da Njegov dolazak ima dublje značenje od onoga kojeg su mu sveštenici ili narod pridavali. Kad je u mnoštvu zapazio Isusa prilikom Njegovog povratka iz pustinje, s poverenjem je očekivao da On da narodu neki znak o svom pravom karakteru. Gotovo nestrpljivo očekivao je da čuje kako Spasitelj objavljuje svoju misiju; ali On nije izgovorio nijednu reč, nije dao nijedan znak. Isus nije odgovorio na reči kojima Ga je Krstitelj objavio, već se pomešao sa Jovanovim učenicima, ne dajući nikakav spoljašnji dokaz o svom naročitom delu, ne preduzimajući nikakve mere da na sebe skrene pažnju. (nastavlja se)
