Jovan Krstitelj sada je propovedao i krštavao u Vitaniji s onu stranu Jordana. Nedaleko od ovoga mesta, dok Izrailj nije prešao preko, Bog je zaustavio reku u njenome toku. Malo dalje odavde tvrđavu Jerihon porušile su nebeske vojske. U ovom trenutku uspomena na te događaje ponovo je oživela i podstakla živo zanimanje za Krstiteljevu vest. Neće li Onaj koji je u prošlim vekovima tako čudesno delovao ponovo pokazati svoju silu za oslobođenje Izrailja? To su bile misli koje su pokretale srce naroda koji se svakodnevno gomilao na obalama Jordana.
Jovanovo propovedanje tako je duboko zahvatilo narod da je izazvalo pažnju verskih vlasti. Rimljani su iz bojazni od ustanka podozrivo posmatrali svako okupljanje naroda i sve što je ukazivalo na podizanje naroda budilo je strah jevrejskih poglavara. Jovan nije priznavao vlast Sinedriona tražeći njihovo odobrenje za svoj rad; korio je podjednako poglavare i narod, fariseje i sadukeje. Pa ipak, narod ga je revnosno sledio. Zanimanje za njegov rad izgleda kao da je stalno raslo. Iako se nije priklanjao njemu, Sinedrion je držao da je kao javni učitelj bio pod njegovom nadležnošću.
Ovo telo sačinjavali su članovi birani od sveštenstva i narodnih učitelja. Prvosveštenik je obično bio predsednik. Svi članovi morali su da budu ljudi zašli u godine, ali ne stari, ljudi koji nisu trebali poznavati samo jevrejsku veru i istoriju nego imati opšte znanje. Morali su da budu bez telesnih mana, oženjeni i očevi, jer se držalo da će tako da budu čovečniji i promišljeniji. Njihovo mesto sastajanja bila je prostorija povezana s Jerusalimskim Hramom. U vreme jevrejske nezavisnosti Sinedrion je bio najviši narodni sud sa svetovnom i crkvenom vlašću. Iako sada potčinjen rimskim namesnicima, on je još imao jak uticaj na građanske i verske prilike.
Sinedrion nije mogao odložiti istraživanje Jovanovog rada. Pojedini su se sećali otkrivenja datog u Zariji u Hramu i očevog proročanstva koje je na njegovo dete ukazivalo kao na Mesijinog vesnika. U metežima i promenama koje su se dogodile tokom trideset godina, ovo se u velikoj meri izgubilo iz vida. Sada je opet oživelo u sećanju usled uzbuđenja izazvanog Jovanovim radom.
Davno je bilo kad je Izrailj imao proroka, davno se nije videla takva reforma kakva je sad bila u toku. Zahtev za ispovedanje greha izgledao je nov i poticajan. Mnoge vođe nisu želele ići i slušati Jovanove pozive i javne optužbe, jer bi ih to dovelo do otkrivanja tajni iz ličnog života. Ipak njegovo propovedanje bilo je neposredno objavljivanje Mesije. Bilo je dobro poznato da su sedamdeset sedmica Danilovog proročanstva, koji su obuhvatali i Mesijin dolazak, skoro pri kraju i svi su bili željni da sudeluju u toj eri narodne slave koja se tada očekivala. Narodno oduševljenje bilo je tako veliko da je Sinedrion bio prinuđen da prihvati ili odbaci Jovanov rad. Njegova vlast nad narodom slabila je. Postalo je ozbiljno pitanje kako da održi svoj položaj. U nadi da će doći do nekog zaključka, poslao je na Jordan poslanstvo sveštenika i Levita da porazgovara s novim učiteljom.
Okupljeno mnoštvo slušalo je njegove reči kad su se poslanici približili. Sa izveštačenim autoritetom sračunatim da ostavi utisak na narod i da izazove prorokovo popuštanje, došli su gordi rabini. Mnoštvo im je napravilo prolaz, pokretom poštovanja, skoro straha. Ugledni ljudi, u svojim skupocenim haljinama, gordi na svoj položaj i moć stali su pred prorokom iz pustinje.
»Tko si ti?« upitali su.
Znajući kakve su bile njihove misli, Jovan je odgovorio: »Ja nisam Hristos.«
»Ko si dakle? Jesi li Ilija?«
»Nisam.«
»Jesi li prorok?«
»Nisam.«
»Ko si? da možemo kazati onima što su nas poslali: što kažeš za sebe?«
»Ja sam glas onoga što viče u pustinji: Poravnite put Gospodnji; kao što kaza Isaija prorok.«
Reči na koje se pozvao odnosile su se na ono divno Isaijino proročanstvo: »Tešite, tešite narod moj, govori Bog vaš. Govorite Jerusalimu ljubazno i, javljajte mu da se navršio rok njegov, da mu se bezakonje oprostilo… Glas je nekoga koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će telo videti.« (Isaija 40,1–5) (nastavlja se)
