Nikada, rečju ili delom, Isus nije smanjio čovekovu obavezu u davanju darova i prinosa Bogu. Hristos je bio taj koji je davao sva uputstva Zakona o desetku i prinosu. Kad je bio na Zemlji pohvalio je onu siromašnu ženu koja je sve što je imala priložila u riznicu Hrama. Međutim, od prividne revnosti za Boga sveštenici i rabini stvorili su izgovor kojim su prikrivali vlastitu želju za samoisticanjem. Obmanjivali su narod. Natovarili su mu teške terete koje Bog nije nametnuo. Čak ni Hristovi učenici nisu bili sasvim oslobođeni jarma koji im je nametnut nasleđenim predrasudama i vlašću rabina. Sada, otkrivanjem pravog rabinskog duha, Isus je težio da oslobodi robovanja predaji sve one koji su stvarno želeli služiti Bogu.
»Licemeri!« rekao je On obraćajući se lukavim uhodama, »dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojim, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskima.« Hristove reči bile su optužba protiv celokupnog farisejskog sistema. Izjavio je da postavljanjem svojih zahteva iznad božanskih pravila, rabini stavljaju sebe iznad Boga.
Poslanici iz Jerusalima bili su prepuni besa. Nisu mogli optužiti Hrista kao prekršitelja Zakona sa Sinaja, jer je govorio kao njegov branilac protiv njihove predaje. Velika pravila Zakona, koja je On iznosio, bila su u upadljivoj suprotnosti prema sitničarskim pravilima koje su izmislili ljudi.
Isus je objasnio mnoštvu, a nakon toga znatno iscrpnije svojim učenicima, da oskvrnuće ne dolazi spolja, već iznutra. Čistoća i nečistoća u vezi su s dušom. Rđava dela, rđave reči, rđave misli, prekršaj Božjeg zakona, a ne zanemarivanje spoljašnjih obreda koje je stvorio čovek, pogane čoveka.
Učenici su zapazili bes uhoda kad je razobličeno njihovo lažno učenje. Videli su ljutite poglede i čuli poluglasne reči nezadovoljstva i osvetoljubivosti. Zaboravljajući koliko je često Isus dokazao da čita srce kao otvorenu knjigu, govorili su Mu o uticaju Njegovih reči. Nadajući se da će On moći odobrovoljiti razbesnele zvaničnike, kazali su Isusu: »Znaš li da fariseji čuvši tu reč sablazniše se?« On je odgovorio: »Svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskoreniće se.« Običaji i predaja koje su rabini tako visoko vrednovali, bili su od ovoga sveta, a ne s Neba. Ma koliko veliki ugled uživali kod naroda, nisu mogli izdržati Božju probu. Svaki ljudski izum koji je zamenio Božje zapovesti, pokazaće se bezvrednim onog dana kad »će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla«. (Propovednik 12,14)
Zamenjivanje Božjih zapovesti ljudskim pravilima nije prestalo. Čak i među hrišćanima nalaze se odredbe i običaji koji nemaju bolju osnovu no što je predanje otaca. Takve odredbe, koje počivaju samo na ljudskom autoritetu, istisnule su one koje je Bog uspostavio. ljudi se čvrsto drže svoje predaje, i poštuje svoje običaje, i gaje mržnju prema onima koji im žele ukazati na njihovu grešku. Danas, kad nam se nalaže da usmerimo pažnju na Božje zapovesti i veru Isusovu, vidimo isto neprijateljstvo koje se pokazalo i u Hristove dane. O ostatku Božjeg naroda stoji napisano: »I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije s ostalim semenom njenim, koje drže zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isusa Hrista.« (Otkrivenje 12,17)
Nego »svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskoreniće se«. Umesto vlasti takozvanih crkvenih otaca, Bog nam zapoveda da prihvatimo Reč večnog Oca, Gospodara neba i Zemlje. U njoj se jedino nalazi istina koja nije pomešana sa zabludom. David je rekao: »Razumniji postah od svih učitelja svojih; jer razmišljam o tvojim otkrivenjima. Mudriji sam od staraca; jer zapovesti tvoje čuvam.« (Psalam 119,99.100) Neka svi koji prihvataju ljudski autoritet, crkvene običaje ili predaju otaca, poslušaju opomenu izrečenu Hristovim rečima: »No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskima.«
