Isus je poučavao u Petrovoj kući. Po običaju, Njegovi učenici sedeli su odmah do Njega i »onde seđahu fariseji i zakonici koji behu došli iz sviju sela Galilejskih i Judejskih i iz Jerusalima.« Ovi su došli kao uhode tražeći kakvu optužbu protiv Isusa. Osim ovih zvaničnika steklo se i šaroliko mnoštvo revnosnih, poniznih, ljubopitljivih i nevernih. Zastupljene su bile razne narodnosti i svi društveni slojevi. »I sila Gospodnja isceljivaše ih. Duh života nadneo se nad skupom, ali fariseji i učitelji nisu prepoznali Njegovo prisustvo. Nisu osećali nikakvu potrebu, pa izlečenja nije bilo za njih. »Gladne napuni blaga, i bogate otpusti prazne.« (Luka 1,53)
Oni koji su nosili oduzetog pokušavali su prokrčiti put kroz mnoštvo, ali uzalud. Bolesnik je gledao unaokolo s neiskazanom patnjom. Kad je pomoć za kojom je čeznuo bila tako blizu, kako može napustiti nadu? Po njegovom predlogu prijatelji su ga odneli na krov kuće i otvorivši krov, spustili su ga kraj Isusovih nogu. Izlaganje je prekinuto. Spasitelj je posmatrao bolnu pojavu i video je oči koje su Ga molećivo posmatrale. Razumeo je slučaj; privukao je k sebi taj zbunjeni i sumnjičavi duh. Dok je oduzeti bio još u domu, Spasitelj je osvedočio njegovu savest. Kad se pokajao zbog svojih greha i poverovao u Isusovu isceliteljsku moć, životodavna Spasiteljeva milost najpre je blagoslovila njegovo srce puno čežnje. Isus je posmatrao prvi zračak vere kako prerasta u čvrsto uverenje da je On jedini pomoćnik grešniku i video kako jača sa svakim naporom da priđe u Njegovo prisustvo.
Sada, rečima koje su kao muzika doprle do uha ovog patnika, Spasitelj je rekao: »Ne boj se, sinko, opraštaju ti se gresi tvoji.«
Teret beznađa skinut je s duše bolesnog čoveka; mir oproštenja nad njegovim duhom i osvetljava njegovo lice. Nestalo je njegove telesne boli i celo njegovo biće je preobraženo. Bespomoćni oduzeti bolesnik je ozdravio! Grešniku je oprošteno!
Jednostavnom verom primio je Isusove reči kao sreću novoga života. Nije postavio nikakav novi zahtev, već je ležao u blaženoj tišini, presretan da bi to iskazao rečima. Nebeska svetlost ozarila je njegovo lice, a narod je posmatrao ovaj prizor sa strahopoštovanjem.
Rabini su nespokojno očekivali da vide kako će Hristos postupiti u ovom slučaju. Prisećali su se kako im se ovaj čovek obraćao za pomoć, i kako su mu uskratili nadu i saučešće. Nezadovoljni, izjavili su da on snosi Božje prokletstvo zbog svojih greha. Sve to osvežilo se u njihovom umu kad su pred sobom videli bolesnog čoveka. Zapazili su zanimanje kojim su svi posmatrali ovaj prizor i osećali užasan strah da ne izgube sopstveni uticaj nad narodom.
Ovi dostojanstvenici nisu međusobno razmenjivali reči, već posmatrajući lice jedan drugoga čitali na njima istu misao da je potrebno nešto učiniti da bi se zaustavila bujica osećaja. Isus je izjavio da su gresi oduzetog čoveka oprošteni. Fariseji su se uhvatili za te reči kao za bogohuljenje, predstavljajući sebi da to mogu prikazati kao greh koji zaslužuje smrt. Govorili su u svom srcu:
»Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?« (Marko 2,7)
Usmerivši svoj pogled na njih, od koga su se zaklonili i ustuknuli, Isus je rekao: »Što tako pomišljate u srcima svojim? Što je lakše? reći uzetome: opraštaju ti se gresi? ili reći: ustani i uzmi odar svoj, i hodi? No da znate da vlast ima sin čovečiji na zemlji opraštati grehe.« Rekao je, okrenuvši se uzetome: »Ustani i uzmi odar svoj, i idi doma.«
Tada je onaj koga su doneli Isusu na nosilima na svoje dve noge s gipkošću i snagom mladića. Životodavna krv prostrujala je njegovim venama. Svaki organ njegovog tela počeo je iznenada raditi. Rumenilo zdravlja smenilo je bljedilo smrti koja se približavala. »I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga govoreći: nigda toga videli nismo.« (nastavlja se)
