Isti sveštenici koji su osudili gubavca na progonstvo potvrdili su njegovo ozdravljenje. Ova odluka, javno izrečena i zabeležena, bila je trajno svedočanstvo za Hrista. A kad se isceljeni čovek ponovo vratio u zbor Izrailjev, nakon ličnog uverenja sveštenika da na njemu nema više ni traga od bolesti, postao je živim svedokom za svog Dobročinitelja. Radosno je prineo svoju žrtvu i veličao Isusovo ime. Sveštenici su bili osvedočeni u Spasiteljevu božansku silu. Pružena im je prilika da upoznaju istinu i iskoriste svetlost. Odbačena, ona bi prošla da se nikad ne vrati. Svetlost je odbačena od mnogih, a ipak nije uzaludno dana. Mnoga srca bila su pokrenuta, koja u izvesnom razdoblju nisu pokazivala nikakav znak. U toku Spasiteljevog života izgledalo je kao da Njegova misija izaziva mali odaziv ljubavi kod sveštenika i učitelja, ali nakon Njegovog vaznesenja »sveštenici mnogi pokoravahu se veri«. (Dela 6,7)
Hristovo delo očišćenja ovog gubavca od strašne bolesti je slika Njegovog dela očišćenja duše od greha. Čovek koji je došao Isusu bio je »sav u gubi«. Njen smrtonosni otrov prožeo je celo njegovo telo. Učenici su hteli sprečiti svog Učitelja da ga dodirne, jer onaj koji se dotakne gubavca i sam postaje nečist. Međutim, polaganjem svoje ruke na gubavca, Isus se nije oskvrnio. Njegov dodir preneo je životodavnu silu. Gubavac se očistio. Tako je i s gubom greha – duboko ukorenjenom, smrtonosnom, koju je nemoguće izlečiti ljudskom silom. »Sva je glava bolesna i sve je srce iznemoglo. Od pete do glave nema ništa zdrava, nego uboj i modrice i rane gnojave.« (Isaija 1,5.6) Ali došavši da prebiva u ljudskom rodu, nije se oskrnavio. Njegovo prisustvo ima isceljujuću moć za grešnika. Ko god padne pred Njegove noge govoreći s verom: »Gospode! ako hoćeš možeš me očistiti«, čuće odgovor: »Hoću, očisti se.« (Matej 8,2.3)
U nekim slučajevima izlečenja Isus nije odmah podario traženi blagoslov. Međutim, u slučaju gube izrečena molba odmah je ispunjena. Kad se molimo za zemaljske blagoslove, odgovor na našu molitvu može da bude odložen ili nam Bog može dati nešto drugo što nismo tražili, ali tako neće da bude kad tražimo oslobođenje od greha. Njegova je volja da nas očisti od greha, da nas učini svojom decom i osposobi da živimo svetim životom. Hristos »dade sebe za grehe naše da izbavi nas od sadašnjega sveta zloga, po volji Boga i oca našega.« (Galatima 1,4) A »ovo je sloboda koju imamo k njemu da ako što molimo,… znamo da će nam dati što ištemo u njega.« (1. Jovanova 5,14.15) »Ako priznamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.« (1. Jovanova 1,9)
Izlečenjem oduzetog u Kapernaumu Isus je opet dao pouku o istoj istini. Čudo je učinjeno da bi se otkrila Njegova sila da oprašta grehe. Isceljenje oduzetog takođe slikovito prikazuje i druge dragocene istine. Ono je puno nade i ohrabrenja, a farisejima koji su bili sitničavi ono je i pouka i opomena.
Ovaj oduzeti je, kao i gubavac, izgubio svaku nadu u ozdravljenje. Njegova bolest bila je posledica grešnog života, a njegove patnje bile su zagorčane i grižom savesti. Odavno se obraćao farisejima i učenim ljudima u nadi da će ublažiti umne patne i telesnu bol. Međutim, oni su ga hladno proglasili neizlečivim i prepustili Božjem gnevu. Fariseji su patnje smatrali dokazom božanskog nezadovoljstva i držali su se podalje od bolesnih i nevoljnih. Međutim, često su ovi koji su sebe uzvisivali kao svete bili znatno grešniji od stradalnika koje su osuđivali.
Oduzeti čovek bio je sasvim bespomoćan i videći da nema izgleda za pomoć s bilo koje strane, zapao je u očajanje. Tada je čuo o Isusovim veličanstvenim delima. Rekli su mu da su drugi koji su bili isto tako grešni i bespomoćni kao on, izlečeni; čak i gubavci su se očistili. Prijatelji koji su mu ovo preneli, ohrabrili su ga da veruje kako i on može da bude izleče ako bude odnesen Isusu. Međutim, njegova nada je klonula kad se setio kako je bolest došla na njega. Bojao se da ga bezgrešni Lekar neće podneti u svom prisustvu.
Ipak, nije toliko želeo telesno ozdravljenje koliko oslobođenje od tereta greha. Ako bi mogao da vidi Isusa i dobiti čvrsto obećanje o oproštenju i pomirenju s neba, bio bi zadovoljan da živi ili umre, u skladu s Božjom voljom. Uzvik samrtnika bio je: »O kad bih mogao doći pred Njega!« Nije bilo vremena za gubljenje; njegovo već upropašteno telo pokazivalo je znake raspadanja. Preklinjao je svoje prijatelje da ga na postelji odnesu Isusu i oni su s radošću prihvatili da to učine. Ali, mnoštvo koje se sakupilo u kući i oko kuće u kojoj se nalazio Spasitelj bilo je tako zbijeno da je bolesniku i njegovim prijateljima bilo nemoguće da dopru do Njega, pa čak ni da čuju Njegov glas. (nastavlja se)
