Isus je naložio čoveku da ne objavi učinjeno delo, već da se sa žrtvom odmah pokaže u Hramu. Takva žrtva nije mogla da bude primljena sve dok sveštenici ne pregledaju čoveka i proglase ga potpuno oslobođenim od bolesti. Koliko god nevoljko izvršili ovu dužnost, nisu mogli izbeći pregled i donošenje odluke u ovom slučaju.
Reči iz Pisma pokazuju s kakvom je odlučnošću Hristos naložio čoveku neophodnu šutnju i brzo delovanje. »I zapretivši mu odmah istera ga, i reče mu: gledaj da nikome ništa ne kažeš, nego idi te se pokaži svešteniku, i prinesi za očišćenje svoje što je zapovedio Mojsije za svedočanstvo njima.« da su sveštenici bili upoznato sa činjenicama o izlečenju gubavca, njihova mržnja prema Hristu mogla bi ih navesti da donesu nepoštenu odluku. Isus je želeo da se čovek pokaže u Hramu pre no što bilo kakvi glasovi o ovom čudu budu doprli do njih. Tako se mogla osigurati pravična odluka i izlečenom gubavcu dozvoliti da se vrati svojoj porodici i prijateljima.
Postojali su i drugi ciljevi koje je Hristos držao u vidu kad je preporučio čoveku da šuti. Spasitelj je znao da su Njegovi neprijatelji stalno želeli ograničiti Njegov rad i odvratiti narod od Njega. Znao bi da bi objavljivanje izlečenja gubavog po okolini navelo druge bolesnike od ove strašne bolesti da se okupljaju oko Njega i da bi se podigao glas kako će se ljudi zaraziti dodirom s njima. Mnogi od gubavaca ne bi učinili dar zdravlja blagoslovom sebi ili drugima. Okupljanjem gubavaca pružao bi priliku za optužbu da krši ograničenja obrednog zakona. Na taj način Njegovo delo propovedanja evanđelja bilo bi sprečeno.
Događaj je opravdao Hristov predosećaj. Mnogi ljudi bili su svedoci izlečenja gubavca i željno su očekivali da saznaju za odluku sveštenika. Kad se čovek vratio svojim prijateljima, nastalo je veliko uzbuđenje. Uprkos Isusovom upozorenju, čovek nije činio nikakav napor da zataji činjenicu o svom izlečenju. Iako bi je zaista bilo nemoguće sakriti, gubavac ju je ipak objavljivao posvuda. Smatrajući da mu je samo Isusova skromnost stavila ovo ograničenje, išao je okolo objavljujući moć ovog Velikog Iscelitelja. Nije shvatio da svako takvo objavljivanje čini sveštenike i starešine odlučnijima da unište Isusa. Isceljeni je osetio da je blagodat zdravlja vrlo dragocena. Radovao se svojoj punoj snazi, svom povratku porodici i društvu i osećao da je nemoguće uzdržati se od davanja slave Lekaru koji ga je iscelio. Međutim, razglašavanje ovog događaja izazvalo je sprečavanje Spasiteljevog dela. To je pokrenulo ljude da se okupljaju oko Njega u prevelikom broju, što Ga je primoralo da za izvesno vreme prekine rad.
Svaki čin Hristove službe imao je dalekosežni cilj. On je sadržavao više no što je samo delo pokazivalo. Tako je to bilo i u slučaju s gubavcem. Dok je služio svima koji su dolazili k Njemu, Isus je čeznuo da blagoslovi i one koji Mu nisu dolazili. Dok je privlačio carinike, neznabošce i Samarjane, čeznuo je da dopre do sveštenika i učitelja koji su bili zatvoreni predrasudama i predanjem. Pokušao je sve da bi mogao dopreti do njih. Slanjem izlečenog gubavca sveštenicima, pružio im je svedočanstvo, smišljeno da razoruža njihove predrasude.
Fariseji su tvrdili da je Hristovo učenje bilo u suprotnosti sa zakonom koji je Bog dao preko Mojsija, ali Njegovo uputstvo dato izlečenom gubavcu da prinese dar po zakonu opovrglo je ovu optužbu. To je bilo dovoljno svedočanstvo za sve koji su bili spremni da budu osvedočeni.
Vođe u Jerusalimu poslale su uhode da nađu neki povod kako bi Hrista osudili na smrt. Odgovorio je pružanjem dokaza o svojoj ljubavi prema ljudskom rodu, poštovanjem zakona i svojom silom da oslobađa od greha i smrti. Na ovaj način pružao im je svedočanstvo. »Vraćaju mi zlo za dobro, i mržnju za ljubav moju.« (Psalam 109,5) On koji je na gori dao pravilo: »Ljubite i neprijatelje svoje« i sam je primerom potvrdio to načelo ne vraćajući »zlo za zlo, ni psovke za psovku«, nego nasuprot blagosiljao, (Matej 5,44; 1. Petrova 3,9)(nastavlja se)
