Iako u pustinji, nije bio pošteđen iskušenja. Koliko je god bilo moguće, zatvorio je svaki put kojim bi Sotona mogao da uđe, pa ipak kušač ga je napadao. Njegova duhovna shvatanja bila su jasna; razvio je snagu i odlučnost karaktera, a uz pomoć Svetoga Duha, mogao je da primeti Sotonin pristup i odupre se njegovoj sili.
U pustinji Jovan je pronašao svoju školu i svoju svetinju. Kao i Mojsije usred madijanskih planina, bio je zaklonjen Božjim prisustvom i okružen dokazima Njegove moći. Njemu nije palo u deo da kao veliki vođa Izrailja prebiva usred svečane veličanstvenosti planinske osame; već su pred njime ležali vrhovi Moava, s one strane Jordana, govoreći mu o Onome »koji je postavio gore«
/Psalam 65,6/ i opasao ih silom. Sumorni i strašni izgled prirode u njegovom pustinjskom domu živo je prikazivao stanje Izrailja. Gospodnji rodni vinograd postao je neobrađena pustoš. Međutim, iznad pustinje natkrililo se sjajno i divno nebo. Oblaci koji su se navlačili, olujno tamni, bili su natkriljeni dugom obećanja. Tako je nad Izrailjevim poniženjem sijala obećana slava Mesijine vladavine. Oblake gneva rasterala je duga Njegove zavetne milosti.
Sam u tihoj noći čitao je Božje obećanje Avramu o potomstvu bezbrojnom kao zvezde. Svetlost zore, pozlaćuje moavske planine, govorila mu je o Onome koji će da bude kao »svetlost jutrenja kad sunce izlazi jutrom bez oblaka.« (2. Samuilova 23,4) A u podnevnoj svetlosti video je raskoš Njegovog javljanja, kad će se javiti »slava Gospodnja, i svako će telo videti.« (Isaija 40,5)
Sa duhom punim strahopoštovanja, ali i radosti, istraživao je u proročkim svicima otkrivenja o dolasku Mesije – obećanog semena koji će smrskati glavu zmiji; Šiloha, »Darodavca mira«, koji je trebalo da se pojavi pre no što nestane cara na Davidovu prestolu. Sada je došlo vreme. Rimski vladar sedeo je u dvoru na brdu Sion. Na osnovi sigurne Božje Reči, Hristos je već bio rođen.
Isaijini oduševljeni opisi Mesijine slave bili su predmet njegovog danonoćnog proučavanja – te Šibljike iz korena Jesejevog; Cara koji će vladati po pravdi… kao sen od velike stene u zemlji«, i biće »kao zaklon od vetra… kao sen od velike stene u zemlji sasušenoj«; Izrailj se neće više nazvati
»ostavljenom«, niti njegova zemlja »pustoši«, nego će je Gospod zvati »milinom svojom«, a njegovu zemlju »udata.« (Isaija 11,4; 32,2; 62,4) Srce usamljenog izgnanika bilo je ispunjeno slavnim viđenjem. Zaboravljajući na sebe posmatrao je Cara u Njegovoj lepoti. Gledao je veličanstvenost svetosti, a sebe je smatrao neuspešnim i nedostojnim. Bio je spreman da pođe kao nebeski vesnik, ne bojeći se ljudskog, zato što je gledao na Božanstvenog. Mogao je da stoji uspravno i neustrašivo u prisustvu zemaljskih vladara, zato što se duboko klanjao pred Carem nad carevima.
Jovan nije potpuno razumeo prirodu Mesijinog carstva. On je očekivao da Izrailj bude oslobođen od narodnih neprijatelja; ali dolazak Cara u pravdi i uspostavljanje Izrailja kao svetog naroda, bio je veliki cilj njegove nade. Na taj način verovao je da će se ispuniti proročanstvo izrečeno prilikom njegovog rođenja:
»I opomenuti se svetoga zaveta svojega, Da se izbavimo iz ruku neprijatelja svojih,
I da mu služimo bez straha,
U svetosti i u pravdi pred njim dok smo živi.«
Video je svoj narod zaveden, samodovoljan i zaspao u svojim gresima. Čeznuo je da ga probudi za svetiji život. Vest koju mu je Bog dao da je nosi bila je određena da ih probudi iz uspavanosti i pokrene ih da zadrhte zbog svoje velike zloće. Pre nego što seme Evanđelja pronađe mesto, zemljište srca mora da se usitni. Pre nego što potraže isceljenje od Isusa, morali su da postanu svesni opasnosti od rana greha.
Bog ne šalje vernike da laskaju grešnicima. On ne šalje vest mira da bi kobnom sigurnošću uljuljkao neposvećene. On opterećuje savest prestupnika teškim bremenom i probada dušu strelama osvedočenja. Anđeli koji služe iznose mu strašne Božje sudove da bi produbili osećaj potrebe i podstakli ga da uzvikne: »Šta mi treba činiti da se spasim?« Tada Ruka koja ga je ponizila do praha podiže pokajnika. Glas koji je ukoravao greh i posramio gordost i slavoljublje, pita s najnežnijim saučešćem. »Šta hoćeš da ti učinim?« (nastavlja se)
