»I opet iziđe Isus iz krajeva Tirskih i Sidonskih i dođe na mora Galilejsko u krajeve Desetogradske.« (Marko 7,31)
Stanovnici Geraze, opsednuti od zlih duhova, bili su izlečeni u oblasti Deset gradova. ovde je narod uzbuđen uništenjem svinja, primorao Isusa da ih napusti. Ali slušali su glasnike koje je ostavio za sobom i sada su Ga želeli videti. Kad je ponovo došao u ovu oblast, mnogo ljudi okupilo se oko Njega i doveli su Mu »gluva i mutava« čoveka. Isus po svom običaju nije izlečio čoveka samo rečju. Uzevši ga u stranu iz mnoštva, stavio je svoje prste u njegove uši i dodirnuo njegov jezik; gledajući prema nebu uzdahnuo je na misao o ušima koje se neće otvoriti istini, i jezicima koji nisu hteli priznati Otkupitelja. Na reči: »Otvori se«, čoveku se povratila moć govora i zanemarujući nalog da nikome ne govori, objavljivao je okolo o svom izlečenju.
Isus je otišao na jedno brdo i tu se oko Njega okupilo mnoštvo, donoseći i polažući svoje bolesne i hrome pred Njegove noga. On ih je sve iscelio; a narod, iako mnogobožački, slavio je Boga Izrailjeva. Tri dana nastavili su se okupljati oko Spasitelja, spavajući noću na otvorenom, a preko dana tiskajući se puni čežnje da čuju Hristove reči i vide Njegova dela. Na kraju ova tri dana nestalo im je hrane. Isus nije želeo da ih otpusti gladne, tražio je od učenika da im daju hrane. Učenici su ponovo otkrili svoje neverstvo. U Vitsaidi su videli kako je s Hristovim blagoslovom, njihova mala zaliha bila dovoljna da nahrani mnoštvo; ipak sada nisu izneli sve što su imali, uzdajući se u Njegovu silu da to umnoži za gladno mnoštvo. Štaviše, one koje je nahranio u Vitsaidi bili su Jevreji; a ovi su bili naznabošci i mnogobošci. Jevrejske predrasude bile su još uvek jake u srcima učenika, pa su odgovorili Isusu: »Otkuda ćemo uzeti hleba ovde u pustinji da ih nahranimo?« Međutim, poslušni Njegovoj reči, doneli su Mu ono što su imali – sedam hlebova i dve ribe. Mnoštvo je bilo nahranjeno, i preostalo se sedam velikih košara. Četiri hiljade ljudi, osim žena i dece, bilo je tako okrepljeno i Isus ih je otpustio radosnih i zahvalnih srca.
Tada je uzeo lađu i sa svojim učenicima otplovio jezerom do Magdale, na južnom delu Genisaretske nizine. Na granici Tira i Sidona Njegov duh se osvežio dubokim poverenjem Sirofeničanke. Neznabožački narod iz Deset gradova radosno Ga je primio. Sad kad se još jedanput iskrcao u Galileji, u kojoj se Njegova sila najupečatljivije otkrila, u kojoj je učinio najviše dela milosti i iznosio svoje učenje, bio je dočekan s oholim neverstvom.
Jednom poslanstvu fariseja pridružili su se predstavnici bogatih i dostojanstvenih sadukeja – jedne stranke sveštenika – sumnjalica i narodnih plemića. Ove dve sekte bile su u ljutom neprijateljstvu. Sadukeji su se dodvoravali vladajućoj sili da bi sačuvali svoj položaj i ugled. Fariseji, s druge strane, podsticali su narodnu mržnju prema Rimljanima, u čežnji za danom kad će zbaciti jaram osvajača. Međutim, fariseji i sadukeji sad su se ujedinili protiv Hrista. Sličan teži sličnome; pa se zlo, gde god ono postoji, udružuje sa zlom da bi se uništilo dobro.
Sad su fariseji i sadukeji došli Hristu tražeći znak s Neba. Kad je u vreme Jozue Nunova Izrailj izašao u boj s Hananejcima kod Bethorona, Sunce je stalo na zapovest vođe sve dok nije izvojevana pobeda; mnoga slična čuda pokazala su se u njihovoj istoriji. Takav neki znak tražili su od Isusa. Međutim, ono što je bilo potrebno Jevrejima nisu bili takvi znaci. Samo spoljašnji dokaz ne bi im mogao koristiti. Ono što je njima bilo potrebno nije bilo umno prosvetljenje, već duhovna obnova.
»Licemeri«, rekao je Isus, »lice nebesko umete poznavati« – proučavanjem neba mogli su unapred odrediti vreme – »a znake vremena ne možete poznati?« Hristove reči, izgovorene u sili Svetoga Duha koje su ih osvedočile o grehu, bile su znak koji je Bog dao za njihovo spasenje. Dani su i znaci neposredno s Neba da bi se potvrdila Hristova misija. Pesma anđela pastirima, zvezda koja je vodila mudrace, golub i glas s Neba prilikom Njegovog krštenja, bili su svedoci za Njega. (nastavlja se)
