Petar, uvek spreman da govori rekao je: »Narod te opkolio i turka te, a ti kažeš: ko je to što se dotače mene?« Isus je odgovorio: »Neko se dotače mene; jer ja osetih silu koja izađe iz mene.« Spasitelj je mogao razlikovati dodir vere od nemarnog dodira neopreznog mnoštva. Takvo poverenje ne sme ostati nezapaženo. Želeo je da ovoj poniznoj ženi uputi reči utehe koje će za nju da bude izvor radosti – reči koje će da bude blagoslov za Njegove sledbenike sve do kraja vremena.
Gledajući prema ženi, Isus je nastojao da sazna ko Ga je dodirnuo. Uviđajući da je zatajivanje uzaludno, ona je dršćući stupila napred i bacila se pred Njegove noge. Sa suzama zahvalnicama opisala je svoje patnje i kako je našla isceljenje. Isus joj je nežno rekao: »Ne boj se, kćeri! vera tvoja pomože ti; idi s mirom.« Nije pružio priliku za sujeverje u kome bi se isceljenje smatralo podarenim zbog samog čina dodira Njegove odeće. Isceljenje je ostvareno ne samim dodirom s Njim, već verom koja se uhvatila za Njegovu božansku silu.
Začuđeno mnoštvo koje se tiskalo oko Isusa nije prepoznalo nikakvo strujanje životne snage. Međutim, kad je bolesna žena ispružila svoju ruku i dodirnula Ga, verujući da će ozdraviti, osetila je silu ozdravljenja. Tako je i u duhovnom životu. Govoriti površno o veri, moliti se bez duševne gladi i žive vere, ne sadrži nikakvu vrednost. Formalna vera u Hrista koja Ga prihvata samo kao Spasitelja sveta ne može nikada doneti izlečenje duši. Vera koja spašava nije samo pristajanje razumom uz istinu. Onaj koji čeka da stekne celovito znanje pre no što će pokazati veru ne može primiti blagoslov od Boga. Nije dovoljno samo verovati o Hristu; mi moramo verovati u Njega. Jedina vera koja će nam koristiti je ona koja Ga prihvata kao ličnog Spasitelja, koja usvaja Njegove zasluge. Mnogi drže da je vera određeno mišljenje. Spasonosna vera jest sporazum po kojem se oni koji prime Hrista sami pridružuju zavetnom odnosu sa Bogom. Prava vera je život. Živa vera znači povećanje životne sile, potpuno poverenje pomoću koga duša postaje pobedonosna sila.
Nakon izlečenja žene Isus je želeo da ona objavi blagoslov koji je primila. Darovi koje nudi evanđelje ne smeju se primiti kradom ili uživati u tajnosti. Tako nas Gospod poziva da priznamo Njegovu dobrotu: »Vi ste mi svedoci, veli Gospod, i ja sam Bog.« (Isaija 43,12)
Naše priznanje Njegove vernosti izabrano je nebesko sredstvo za otkrivanje Hrista svetu. Mi treba da prepoznamo Njegovu milost onako kako su je obznanili sveti ljudi iz davnina; ali ono što je najdelotvornije jest svedočanstvo našeg ličnog iskustva. Mi smo Božji svedoci dok u sebi otkrivamo delovanje božanske sile. Svaki pojedinac ima život koji se izdvaja od svih drugih i iskustvo koje se bitno razlikuje od njihovog. Bog želi da se naša hvala uzdiže k Njemu obeležena našom osobitošću. Takva dragocena objavljivanja na hvalu lepote Njegove milosti, podržana hrišćanskim životom, imaju neodoljivu silu koja deluje za spasenje duša.
Kad je deset gubavaca došlo Isusu da ih izleči, naložio im je da idu i pokažu se sveštenicima. Usput su se očistili; ali samo jedan od njih vratio se da Mu oda slavu. Drugi su otišli svojim putem, zaboravivši Onoga koji ih je izlečio. Koliko je mnogo onih koji još uvek čine to isto! Gospod stalno deluje za dobro ljudskog roda. On uvek daje svoje darove. On podiže bolesne iz postelje iznemoglosti, oslobađa ljude od opasnosti koje se ne vide, šalje nebeske anđele da ih sačuvaju od nesreća, zaštite od »pomora koji ide po mraku« i »bolesti koja u podne mori« (Psalam 91,6); ali njihova srca ostaju nedirnuta. On je dao sva bogatstva Neba da ih otkupi, pa ipak su ravnodušni prema Njegovoj velikoj ljubavi. Svojom nezahvalnošću zatvaraju svoja srca pred Božjom milosti. Kao vres u pustinji ne osećaju kad dođe dobro i njihove duše nastanjuju suva mesta u pustinji.
Za naše je lično dobro da u svežem sećanju sačuvamo svaki Božji dar. Tako se vera snaži da traži i primi sve više i više. Za nas se veće ohrabrenje nalazi u najmanjem blagoslovu koji smo lično primili od Boga nego u svim izveštajima koje možemo da čitamo o veri i iskustvu drugih. Duša koja se odaziva Božjoj milosti, biće slična zalivenom vrtu. Njeno zdravlje brzo će procvasti; njena svetlost zasjaće u tami i Gospodnja slava videće se na njoj. Setimo se tada velike naklonosti i ljubavi Gospodnje i bogatstva njegove nežne milosti. Kao i izraelski narod postavimo naše kamenje za spomen i upišimo na njemu dragocenu istoriju o tome što nam je Bog učinio. Dok posmatramo Njegovo postupanje prema nama u našem putovanju kroz ovaj svet, izjavimo iz srca omekšanog zahvalnošću: »Šta ću vratiti Gospodu za sva dobra što mi je učinio? Uzeću čašu spasenja, i prizvaću ime Gospodnje. Izvršiću obećanja svoja Gospodu pred svim narodom njegovim.« (Psalam 116,12– 14)
