Vraćajući se iz Geraze na zapadnu obalu, Isus je zatekao mnoštvo okupljeno da Ga dočeka i ono Ga je pozdravilo s radošću. Ostao je izvesno vreme na obali učeći i lečeći, a zatim je krenuo prema kući Levija – Mateja da bi se na gozbi sreo sa carinicima. Tu ga je pronašao Jair, starešina sinagoge. Ovaj jevrejski starešina u velikoj boli došao je k Isus, bacio se pred Njegove noge i uzviknuo:
»Kći je moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi i živi.«
Isus je odmah krenuo s ovim poglavarem njegovom domu. iako su učenici videli toliko Njegovih dela milosrđa, bili su iznenađeni Njegovim odgovorom na molbu ovog oholog rabina; ipak pratili su svog Učitelja, a narod ih je sledio s nestrpljenjem i iščekivanjem.
Kuća starešine nije bila daleko, ali Isus i Njegova pratnja sporo su napredovali, jer Ga je mnoštvo ometalo sa svih strana. Zabrinuti otac bio je nestrpljiv zbog odlaganja; ali Isus, sažaljevajući narod, zastajao je tu i tamo da pomogne nekom patniku ili uteši neko ojađeno srce.
Dok su išli putem, jedan glasnik krčio je sebi put kroz mnoštvo, noseći Jairu vest da je njegova kći mrtva, i da ne zamara dalje Učitelja. Reč je doprla do Isusovog uha: »Ne boj se,« rekao je On, »samo veruj, i oživeće.«
Jair se pribio uz Spasitelja i zajedno su žurili prema domu ovog poglavara. Unajmljene narikače i svirači na fruli bili su već tu ispunjavajući vazduh svojim lelekom. Prisustvo mnoštva i jauk dirali su Isusov duh. Pokušao ih je umiriti govoreći: »Šta ste uzavreli te plačete? Devojka nije umrla, nego spava.« Ljutile su ih ove strančeve reči. Videli su dete u zagrljaju smrti i zato Mu se podsmevali. Zahtevajući da svi napuste kuću, Isus je poveo sa sobom oca i majku ove devojčice i tri učenika – Petra, Jakova i Jovana – i svi zajedno ušli u sobu umrle.
Isus se približio postelji i uzevši svojom rukom dečju ruku, nežno, uobičajenim jezikom njenog doma, izgovorio reči: »Devojko, tebi govorim, ustani.«
Drhtaj je odmah prošao kroz beživotno telo. Bilo života opet je kucalo. Usne su se razmakle u osmeh. Oči su se široko otvorile kao da se bude iz sna i devojka je u čudu posmatrala grupu kraj sebe. Ustala je a njeni roditelji zagrlili su je plačući od radosti.
Na putu prema kući ovog poglavara Isus je u mnoštvu sreo jednu nesrećnu ženu koju je dvanaest godina mučila bolest i učinila njen život teretom. Sva svoja sredstva potrošila je na lekare i lekove, da bi na kraju samo bila proglašena neizlečivom. Međutim, njene nade su oživele kad je čula o isceljenjima koja je Hristos činio. Bila je uverena da, kad bi samo mogla doći do njega, bila bi izlečena. U slabosti i patnjama došla je do obale na kojoj je On učio. Pokušala je progurati se kroz mnoštvo, ali uzalud. Ponovo Ga je sledila od kuće Levija–Mateja, ali Ga još uvek nije mogla dostignuti. Počela je očajavati, kad joj se On, krčeći svoj put kroz mnoštvo, približio.
Zlatna prilika se pojavila. Bila je u prisustvu Velikog Lekara! Ali usred te zbrke nije mogla govoriti s Njima, niti uhvatiti više od trenutnog prolaska Njegove pojave. U strahu da ne izgubi jedinu priliku za svoje isceljenje, progurala se napred, govoreći u sebi: »Ako se samo dotaknem haljina njegovih ozdraviću.« Dok je prolazio, posegnula je napred i uspela dirnuti samo rub Njegove odeće. Tog trenutka znala je da je bila isceljena. U tom jednom dodiru bila je usredsređena vera njenog života i odmah su njenu bol i slabost zamenili snaga i savršeno zdravlje.
Sa zahvalnim srcem pokušala se izvući iz mnoštva, ali Isus je iznenada zastao i narod zajedno s Njim. Okrenuo se i gledajući okolo upitao glasom koji se razgovetno čuo iznad zbrke mnoštva: »Ko je to što se dotače mene?« Narod je odgovorio na ovo pitanje začuđenim pogledom. Pošto su Ga gurali sa svih strana i tu i tamo grubo pritiskivali, to pitanje bilo je čudno. (nastavlja se)