Isus je sreo Sotonu rečima iz Pisma. »Pisano je«, rekao je On. U svakom iskušenju oružje Njegovog vojevanja bila je Božja reč. Sotona je tražio od Hrista neko čudo kao znak Njegove božanske prirode. Međutim, ono što je veće od svih čuda, čvrsto pouzdanje u »Ovako veli Gospod Bog« /Isaija 7,7/ bio je znak koji se nije mogao pobiti. Dokle god je Hristos stajao na tom uporištu, kušač nije mogao ostvariti prednost.
U vreme svoje najveće slabosti Hristos je bio izložen najžešćim iskušenjima. Sotona je mislio da će tako nadvladati. Na taj način izvojevao je pobedu nad čovekom. Kad je snaga posustala i snaga volje oslabila, a vera prestala da se oslanja na Boga, tada su oni koji su dugo i hrabro stajali za pravdu bili pobeđeni. Mojsije se umorio četrdesetogodišnjim lutanjem Izrailja, kad se njegova vera za trenutak prestala oslanjati na beskonačnu silu. On je posustao na granicama Obećane zemlje. Tako je bilo i sa Ilijom koji je neustrašivo stajao pred carem Ahavom, u sukobu sa celim izraelskim narodom na čelu sa četiri stotine i pedeset valovih sveštenika. Nakon tog strašnog dana na Karmelu, kad su ubijeni lažni proroci i kad je narod objavio svoju odanost Bogu, Ilija je – da bi spasio svoj život, pobegao pred pretnjama idolopokloničke Ezabele. Na taj način Sotona je sticao prednost nad slabostima ljudskog roda. On će i dalje raditi na isti način. Kad god je čovek obavijen oblacima, zbunjen prilikama, ili ucviljen siromaštvom i bolom, Sotona je kraj njega da ga kuša i muči. On napada slabe tačke našega karaktera. Želi poljuljati naše poverenje u Boga koji dopušta postojanje takvih prilika. Mi smo kušani time da nemamo poverenja u Boga, da posumnjamo u Njegovu ljubav. Često nam kušač prilazi kao što je prilazio Hristu, iznoseći pred nas naše slabosti i nedostatke. On se nada da će obeshrabriti dušu i slomiti naš oslonac u Bogu. Tada je siguran u svoju žrtvu. Kad bismo ga dočekali kao Isus, izbegli bismo mnoge poraze. pregovaranjem s neprijateljem mi mu dajemo prednost.
Kad je Hristos rekao kušaču: »Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih«, On je ponovio reči koje je pre više od četrnaest vekova izgovorio Izrailju: »I opominji se svega puta kojim te je vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji… I mučio te je, i glađu te morio, ali te je opet hranio manom, za koju ti nisi znao ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovek ne živi o samom hlebu nego o svemu što izlazi iz usta Gospodnjih.« (5. Mojsijeva 8,2.3) Kad su u pustinji izneverila sva sredstva potpore, Bog je svom narodu poslao manu s neba i dao im je u dovoljnoj i stalnoj količini. Ovo staranje ih je trebalo poučiti da, dok se uzdaju u Boga i idu Njegovim putevima, On ih neće zaboraviti. Spasitelj je sada sprovodio u delo pouku koju je dao Izrailju. Jevrejskom narodu pružena je podrška Božjom reči, i istom Reči pružena je i Isusu. On je očekivao Božje vreme koje će Mu doneti olakšanje. Nalazio se u pustinji iz poslušnosti prema Bogu, i nije želeo doći do hrane usvajajući Sotonine predloge. U prisustvu svemira koji je svedočio, On je dokazao da je manja nesreća patiti, bez obzira što nas zadesi, nego se na bilo koji način udaljiti od Božje volje.
»Ne živi čovek o samom hlebu, no u svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.« Često Hristov sledbenik dospeva tamo gde ne može služiti Bogu i nastaviti sa svojim svetovnim pothvatima. Možda izgleda da će poslušnost nekom jasnom Božjem zahtevu lišiti čoveka osnovnih sredstava. Sotona će ga navoditi da poveruje kako mora žrtvovati osvedočenja svoje savesti. Međutim, jedino što postoji na ovom svetu na što se možemo osloniti jest Božja reč. »Ištite najpre carstva Božijega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati.« (Matej 6,33) Čak i ovom životu nije za naše dobro odvojiti se od volje našeg nebeskog Oca. Kad usvojimo silu Njegove reči, nećemo slediti Sotonine predloge da bismo dobili hranu ili spasili svoje živote. Naše jedino pitanje biće: Što je Božja zapoved? I što je Njegovo obećanja? Znajući ovo mi ćemo poslušati prvo i imati poverenja u drugo. (nastavlja se)
