Prilikom Spasiteljevog krštenja Sotona se nalazio među svedocima. On je video slavu kojom je Otac osenio svog Sina. On je čuo glas Jahve kako svedoči o Isusovom božanstvu. Od Adamovog greha ljudski rod je izgubio neposrednu zajednicu s Bogom; veza između Neba i Zemlje odražavala se kroz Hrista; ali sada kad je Isus došao »u obličju tela grehovnoga« (Rimljanima 8,3), sam Otac je progovorio. On je ranije održavao vezu s ljudima preko Hrista; sada održava vezu s ljudskim rodom u Hristu. Sotona se nadao da će Božje gnušanje prema zlu doneti večno odvajanje između Neba i Zemlje. Međutim, sada se pokazalo da je veza između Boga i čoveka obnovljena.
Sotona je uvideo da mora ili pobediti ili biti pobeđen. Sporna pitanja ove borbe bila su suviše značajna da bi bila poverena njegovim udruženim anđelima. On lično mora voditi ovaj rat. Sve otpadničke sile ponovo su se prestrojile protiv Božjeg Sina. Hristos je postao meta svakog paklenog oružja.
Mnogi smatraju da ova borba između Hrista i Sotone nema neko naročito značenje za njihov život; za njih je ona nevažna. Međutim, u oblasti svakog ljudskog srca ova borba se ponavlja. Nikada čovek ne napušta redove zla da bi služio Bogu a da se ne suoči sa Sotoninim napadima. Kušanja kojima se Hristos odupro ista su kao i ona za koja smatramo da im se teško odupiremo. Ona su se nametala Njemu u toliko većem stupnju u kolikom je Njegov karakter nadmoćniji od našeg. Sa strašnim teretom greha sveta na sebi, Hristos se odupro kušanju apetita, ljubavi prema svetu, kao i ljubavi za razmetanjem koja vodi oholosti. To su bila iskušenja koja su savladala Adama i Evu i koja tako lako pobeđuju i nas.
Sotona je ukazivao na Adamov greh kao na dokaz da je Božji zakon nepravičan i da se ne može poslušati. U našoj ljudskoj prirodi Hristos je morao otkupiti Adamov prestup. Međutim, kad je Adama napao kušač, na njemu se nisu videle posledice greha. On je stajao u snazi savršene muževnosti, savršeno krepkog uma i tela. Bio je okružen slavom Edema, i u svakodnevnoj zajednici s nebeskim bićima. Tako nije bilo sa Isusom kad je ušao u pustinju da se suoči sa Sotonom. U toku četiri hiljade godina ljudski rod je opadao u svojoj telesnoj snazi, umnoj moći i moralnoj vrednosti. Hristos je uzeo na sebe nemoći grehom oslabljenog ljudskog roda. Jedino na taj način mogao je spasiti čoveka iz najvećih dubina njegovog poniženja.
Mnogi tvrde da iskušenje nije moglo nadvladati Hrista. Međutim, tada On ne bi mogao da bude stavljen u Adamov položaj. On ne bi mogao izvojevati pobedu koju je Adam izgubio. Ako bismo u bilo kom smislu imali puno težu borbu nego Hristos, On nam onda ne bi mogao pomoći. Međutim, naš Spasitelj je uzeo ljudsku prirodu sa svim njenim sklonostima. Uzeo je ljudsku prirodu s mogućnošću da popusti u iskušenju. Mi ne trebamo ništa nositi što On nije podneo.
Kod Hrista, kao i kod svetog para u Edemu, apetit je predstavljao osnovu prvog i velikog iskušenja. Upravo tamo gde je počeo pad, mora otpočeti i delo našeg otkupljenja. Kao što je Adam pao zbog popuštanja apetitu, tako i Hristos mora pobediti odricanjem želji. »I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, na pošljetku ogladnje. I pristupi njemu kušač i reče: ako si sin Božji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on odgovori i reče: pisano je: ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči i koja izlazi iz usta Božijih.«
Od Adamovog pa do Hristovog vremena, ugađanje sebi pojačalo je snagu želja i strasti, sve dok nisu gotovo neograničeno zavladale. Tako su ljudi postali moralno uniženi i bolesni i sami po sebi nisu mogli pobediti. Umesto čoveka Hristos je pobedio izdržavši najteže iskušenje. Nas radi pokazao je samosavlađivanje koje je bilo jače od gladi ili smrti. U ovoj prvoj pobedi bila su obuhvaćena i druga pitanja koja ulaze u sve naše borbe sa silama tame.
Kad je Isus ušao u pustinju, bio je okružen Očevom slavom. Obuzet zajednicom s Bogom, bio je uzdignut iznad ljudskih slabosti. Ali slava Ga je napustila i On je bio ostavljen da se bori sa iskušenjem. Ono se obrušavalo na Njega svakoga trenutka. Njegova ljudska priroda ustuknula je pred borbom koja Ga je očekivala. Četrdeset dana postio je i molio se. Slab i izmršavio od gladi, iscrpljen i izmučen duševnim očajanjem. On »beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka i u stasu mimo sinove čovečije«. (Isaija 52,14) Sada je nastupila Sotonina prilika. Sada je pretpostavljao da može pobediti Hrista. (nastavlja se)
