»Isus pak pun Duha svetoga vrati se od Jordana, i odvede ga Duh u pustinju.« Markove reči još su značajnije. On kaže: »I odmah Duh izvede ga u pustinju. I bi onde u pustinji dana četrdeset, i kuša ga sotona, i bi sa zverinjem…« »I ne jede ništa za te dane.«
Kad je Isus odveden u pustinju da bude iskušan, Njega je odveo Božji Duh. On nije tražio iskušenje. On je otišao u pustinju da bude sam, da razmišlja o svojoj misiji i radu. Postom i molit- vom trebalo je da ojača sebe za stazu poprskanu krvlju kojom je morao proći. Međutim, Sotona je znao da je Spasitelj otišao u pustinju i smatrao je da je to najbolje vreme da Mu se približi.
Na kocku su stavljena pitanja od velike važnosti za svet u sukobu između Kneza svetlosti i upravitelja carstva tame. Nakon čovekovog kušanja kojim ga je naveo na greh, Sotona je proglasio da je Zemlja njegova, nazivajući sebe knezom ovoga sveta. Pošto je praoca i pramajku našeg ljudskog roda prilagodio svojoj prirodi, mislio je da ovde zasnuje svoje carstvo. Izjavio je da su ga ljudi izabrali za svog vladara. Svojim upravljanjem ljudima održavao je svoju vladavinu nad svetom. Hristos je došao pobiti ovu Sotoninu tvrdnju. Kao Sin čovečji, Hristos će ostati odan Bogu. Tako će se pokazati da Sotona nije zadobio potpunu upravu nad ljudskim rodom, i da je neosnovano njegovo polaganje prava na svet. Svi koji su želeli oslobođenje od njegove sile biće oslobođeni. Oblast vlasti koju je Adam izgubio kroz greh, povratiće se.
Otkako je u edemskom vrtu rečeno zmiji »mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njena« (1. Mojsijeva 3,15), Sotona je znao da ne drži potpunu vlast nad svetom. U ljudima se videla delotvorna sila koja se odupirala njegovoj vlasti. S vrlo velikim zanimanjem posmatrao je žrtve koje su prinosili Adam i njegovi sinovi. U ovim obredima jasno je sagledavao znamenje veze između Zemlje i Neba. Odlučio je da se umeša u ovu vezu. Netačno je predstavljao Boga i pogrešno tumačio obrede koji su ukazivali na Spasitelja. Ljudi su bili navedeni da se boje Boga kao Onoga koji uživa u njihovom uništenju. Žrtve koje su trebale otkriti Njegovu ljubav, prinosile su se samo da bi ublažile Njegov gnev. Sotona je budio grešne strasti u ljudima, da bi utvrdio svoju vlast nad njima. Kad je dana Božja pisana reč, Sotona je proučavao proročanstva o Spasiteljevom dolasku. Iz naraštaja u naraštaj radio je da zaslepi ljude za ova proročanstva, da bi odbacili Hrista u vreme Njegovog dolaska.
Prilikom Hristovog rođenja Sotona je znao da je došao Onaj koji ima božanski zadatak da ospori njegovu vlast. Drhtao je na anđeosku vest koja je potvrđivala autoritet novorođenog Cara. Sotona je dobro znao kakav je položaj Hristos imao na Nebu kao ljubljeni od Oca. To što Božji Sin treba doći na ovaj svet kao čovek, ispunjavalo ga je uznemirenošću i zebnjom. On nije mogao dokučiti tajnu ove velike žrtve. Njegova sebična duša nije mogla razumeti takvu ljubav za prevareni rod. Slavu i mir neba i radost zajedništva s Bogom ljudi su maglovito shvatali, ali Luciferu, heruvimu zaklanjaču, one su bile dobro poznate. Otkako je izgubio Nebo, odlučio je da nađe osvetu navodeći druge da podele njegov pad. To će postići time što će ih navoditi da potcenjuju nebeska dobra i uprave srca onome što je zemaljsko.
Zapovednik Neba nije bez prepreka zadobijao duše ljudi za svoje carstvo. Od vremena kad je bio novorođenče u Vitlejemu, On je bio stalno napadan od zloga. Lik Božji otkrivao se u Hristu, a na Sotoninim savetima odlučeno je da ga treba nadvladati. Nijedno ljudsko biće nije došlo na svet i izbeglo silu varalice. Sve udružene sile zla vešto su postavljene na Njegovu stazu da bi se uključile u borbu protiv Njega i, ako je moguće, nadvladale Ga. (nastavlja se)
