Najveća obmana ljudskog uma u Hristove dane bila je da samo pristajanje uz istinu sačinjava pravdu. U celokupnom ljudskom iskustvu teorijsko znanje pokazalo se nedovoljnim za spasenje čoveka. Ono ne donosi plodove pravde. Revnosno poštovanje onoga što se naziva teološkom istinom često je udruženo s mržnjom prema pravoj istini otkrivenoj u životu. Najmračnija poglavlja istorije opterećena su izveštajima o zločinima koje su počinili verski fanatici. Fariseji su tvrdili da su Avramova deca, hvaleći se posedovanjem božanskih proročanstava; ipak ove prednosti nisu ih sačuvale od sebičnosti, zlobe, želje za dobitkom i najnižeg licemerstva. Smatrali su sebe najpobožnijima na svetu, ali njihova takozvana pravovernost navela ih je da razapnu Gospoda slave. Još uvek postoji ista opasnost. Mnogi primaju za gotovo da su hrišćani, jednostavno zato što su prihvatili neka osnovna teološka načela. Međutim, oni nisu uneli istinu u svakodnevni život. Oni nisu poverovali u nju i nisu je zavoleli, pa zato nisu primili silu i blagodat koja dolazi od posvećenja istinom. Ljudi mogu tvrditi da veruju u istinu; ali ako ih to ne čini iskrenima, ljubaznima, strpljivima, trpeljivima, umnima, onda je to prokletstvo za one koji je poseduju, a preko njihovog uticaja to je prokletstvo i za svet.
Pravda koju je Isus propovedao predstavlja usklađenost srca i života s otkrivenom Božjom voljom. Grešni ljudi mogu postati pravedni samo ako imaju veru u Boga i održavaju živu vezu s Njim. Tada će prava pobožnost uzdizati misli i oplemeniti život. Tada će se spoljašnji oblici religije uskladiti s unutarnjom čistoćom hrišćanina. Tada obredi koje zahteva služba Boga nisu beznačajne svečanosti, kao one kod licemernih fariseja.
Isus pojedinačno uzima zapovesti i objašnjava dubinu i širinu njihovih zahteva. Umesto da odbaci ijednu jotu od njihove snage, On pokazuje koliko su dalekosežnija njihova načela i otkriva sudbonosnu grešku Jevreja u njihovom spoljašnjem iskazivanju poslušnosti. On izjavljuje da se Božji zakon prestupa rđavom misli ili požudnim pogledom. Čovek koji pristaje na najmanju nepravdu krši Zakon i unižava svoju moralnu prirodu. Ubistvo prvo zaživi u mislima. Onaj koji mržnji ustupa mesto u svom srcu, postavlja svoje noge na stazu ubice i njegovi prinosi mrski su Bogu.
Jevreji su gajili duh odmazde. U svojoj mržnji prema Rimljanima izgovarali su teške javne optužbe i radovali zloga pokazivajući njegova svojstva. Na taj način obučavali su se za strašna dela na koja ih je on navodio. U verskom životu fariseja nije postojalo ništa što bi neznabošcima učinilo pobožnost privlačnom. Isus ih je pozvao da ne varaju sami sebe mišlju da u srcu mogu ustati protiv svojih ugnjetača i gajiti težnju da se osvete za njihova zla.
Istina je da postoji gnev koji se može opravdati, čak i kod Hristovih sledbenika. Kad vidimo da se Bog vređa, a Njegova služba ne poštuje, kad vidimo da se nevini ugnjetavaju, tada pravedni gnev obuzima dušu. Takav gnev, proizašao iz istančanih moralnih načela nije greh. Međutim, oni koji prilikom bilo kakvog izazova misle da imaju slobodu popuštati gnevu ili mržnji, otvaraju svoje srce Sotoni. Ako želimo da budemo u skladu s Nebom, iz duše moramo izagnati gorčinu i neprijateljstvo.
Spasitelj ide dalje od ovoga. On kaže: »Za to dakle ako prineseš dar svoj k oltaru, i onde se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred oltarom, i idi pre te se pomiri s bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj.« Mnogi su revni u verskim službama, dok između njih i njihove braće postoje nesrećne nesuglasice koje bi mogli rešiti. Bog zahteva od njih da učine sve što stoji u njihovoj moći da ponovo uspostave sklad. Sve dok to ne učine, On ne može prihvatiti njihovu službu. Dužnost hrišćanina u tom slučaju jasno je istaknuta.
Bog na sve izliva svoje blagoslove. »On zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.« On je »blag i neblagodarnima i zlima.« (Luka 6,35) On nam zapoveda da budemo slični Njemu. »Blagosiljajte one koji vas kunu«, kaže Isus, »činite dobro onima koji na vas mrze… da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima.« To su načela Zakona i ona su izvori života. (nastavlja se)
