Pošto je objasnio u čemu se sastoji prava sreća i kako se može postići, Isus je određenije ukazao na dužnost svojih učenika, kao učitelja izabranih od Boga, da povedu druge stazom pravde i večnoga života. znao je da će oni često patiti zbog razočaranja i obeshrabrenja, da će se sretati s odlučnim protivljenjem, da će biti napadani i da će se njihovo svedočanstvo odbacivati. Dobro je znao da će u izvršavanju svoje misije ovi ponizni ljudi, koji su tako pažljivo slušali Njegove reči, morati podnositi klevete, mučenja, zatvor i smrt, pa je nastavio:
»Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko. Blago vama ako vas sramote i progone i reku na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke pre vas.«
Svet voli greh, a mrzi pravdu, i to je bio razlog njegovog neprijateljstva prema Isusu. Svi koji odbace Njegovu bezgraničnu ljubav smatraće hrišćanstvo uznemiravajućim činiteljem. Hristova svetlost rasteruje tamu koja pokriva njihove grehe, stvarajući potrebu za reformom. Dok oni koji se pokoravaju uticaju Svetog Duha počinju borbu sa samim sobom, dotle se oni koji se čvrsto drže greha bore protiv istine i njenih nosilaca.
Na taj način stvara se razdor i Hristove sledbenike optužuju kao one koji unose nemir u narod. Međutim, prijateljstvo s Bogom donosi im neprijateljstvo ovog sveta. Oni nose Hristovu sramotu.
Oni slede stazu koju su utrli najplemenitiji na Zemlji. Radosno, a ne sa žalošću, treba da se suoče s progonstvom. Svako žestoko iskušenje jest Božje sredstvo za njihovo oplemenjivanje. Svaka takva proba osposobljava ih za rad u saradnji s Njim. Svaki sukob ima svoje mesto u velikoj borbi za pravdu i svaki će doprineti radosti njihove završne pobede. Držeći ovo u vidu, proba njihove vere i strpljenja biće radosno prihvaćena, bez straha i izbegavanja. Brižni da ispune svoju obavezu prema svetu, usredsređujući svoju želju na Božje odobravanje, Njegove sluge moraju ispuniti svaku dužnost, ne obazirući se na strah ili naklonost ljudi.
»Vi ste so zemlji«, rekao je Isus. Nemojte se povlačiti iz sveta da biste izbegli progonstvo. Treba da prebivate među ljudima, da ukus božanske ljubavi može da bude kao so koja će sačuvati svet od kvarenja.
Srca koja odgovaraju uticaju Svetoga Duha kanali su kroz koje protječe Božji blagoslov. Kad bi oni koji služe Bogu bili uklonjeni sa Zemlje, i Njegov Duh se povukao između ljudi, ovaj svet bio bi prepušten pustoši i uništenju, plodovima Sotonine vladavine. Iako grešnici to ne znaju, oni u ovom svetu duguju čak i za blagoslove ovog života prisustvu Božjeg naroda koga omalovažavaju i ugnjetavaju. Međutim, ako su hrišćani to samo po imenu, oni su kao so koja je izgubila svoju okus. Oni nemaju nikakav uticaj na dobro u svetu. Svojim pogrešnim predstavljanjem Boga gori su od nevernika.
»Vi ste videlo svetu.« Jevreji su mislili da dobra spasenja prisvoje samo za svoj narod, ali Hristos im je pokazao da je spasenje kao i Sunčev sjaj. Ono pripada celom svetu. Religija Biblije ne može se zatvoriti između korica knjige, niti između zidova crkve. Nju ne treba povremeno iznositi samo za ličnu korist, a nakon toga opet pažljivo odlagati u stranu. Ona treba posvećivati svakodnevni život, pokazivati se u svakom poslovnom sporazumu i u svim našim društvenim odnosima.
Pravi karakter se ne oblikuje spolja i onda odene; on zrači iznutra. Ako želimo druge uputiti na stazu pravde, načela pravde kao dragocenost moraju da budu čuvana u našim srcima. Naše ispovedanje vere može objavljivati teoriju religije, ali naša stvarna pobožnost propoveda reč istine. Dosledan život, sveti razgovor, nepokolebljiva čestitost, delotvoran, dragovoljan duh, primer pobožnosti – to su sredstva kojima se svetlost prenosi svetu.
Isus se nije zadržavao na odredbama zakona, ali nije ostavio svoje slušaoce u uverenju da je došao odbaciti njegove zahteve. znao je da uhode stoje spremne da Ga uhvate za svaku reč koja bi se mogla iskriviti da služi njihovom cilju. Znao je za predrasudu koja je postojala u mislima mnogih Njegovih slušalaca, i zato nije govorio ništa što bi uzdrmalo njihovu veru u religiju i ustanove koje su im predane preko Mojsija. Hristos je lično dao i Moralni i Obredni zakon. Nije došao uništiti poverenje u vlastita uputstva. U skladu sa svojim velikim poštovanjem Zakona i proroka, pokušavao je oboriti zid zahteva predanja kojim su Jevreji bili ograđeni. Dok je odbacivao njihovo pogrešno tumačenje Zakona, brižljivo je opominjao svoje učenike da ne odbacuju životne istine koje su poverene Jevrejima. (nastavlja se)
