»Jer je visok Gospod, i vidi niskoga.« (Psalam 138,6) Bog nežno posmatra one koji otkrivaju krotak i ponizan Hristov duh. Svet ih možda posmatra s prezirom, ali u Njegovim očima oni imaju veliku vrednost. Propusnicu za nebeski dvor neće dobiti samo mudri, veliki, dobročinitelji, ne sami vredni radnici, puni revnosti i neumorne marljivosti. Ne; širom otvoren ulaz imaće siromašni duhom, koji čeznu da Hristos svojim prisustvom boravi u njima, koji su krotkoga srca, čija je najdublja čežnja da čine Božju volju. Oni će da budu u broju onih koji su oprali i ubelili svoje haljine u krvi Jagnjetovoj. »Zato su pred prestolom Božjim, i služe mu dan i noć u crkvi njegovoj; i onaj što sedi na prestolu useliće se u njih.« (Otkrivenje 7,15)
»Blago gladnima i žednima pravde.« Osećaj nedostojnosti učiniće da srce oseća glad i žeđ za pravdom i ova čežnja neće biti izneverena. Oni koji u svom srcu budu načinili mesta za Isusa, razumeće Njegovu ljubav. Svi koji čeznu za tim da budu karakterom slični Bogu, ostvariće svoju čežnju. Sveti Duh nikada neće ostaviti bez pomoći nijednu dušu koja gleda na Isusa. On uzima od onoga što je Hristovo i daje njoj. Ako se naš pogled stalno zadržava na Hristu, rad Duha neće prestati sve dok se takva duša ne preobrazi u Njegovo obličje. Čista ljubav proširiće dušu, dajući joj sposobnost za uzvišenija dostignuća, za uvećano znanje o nebeskim vrednostima, tako da joj neće biti uskraćena punina.« »Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi.«
Milostivi će naći milost, a oni koji su čistoga srca, videće Boga. Svaka nečista misao obesvećuje dušu, slabi moralni osećaj i nastoji da izbriše delovanje Svetoga duha. Ona pomračuje duhovni vid, tako da ljudi ne mogu gledati Boga. Gospod može oprostiti i oprašta grešniku koji se kaje, ali iako mu je oprošteno, duša je povređena. Ko želi jasno razlikovati duhovne istine, mora izbegavati svaku nečistoću u govoru ili u mislima.
Međutim, Hristove reči pokrivaju više no samo slobodu od čulne nečistoće, više no slobodu od ceremonijalnog oskvrnuća koje su Jevreji tako strogo izbegavali. Sebičnost nas sprečava da gledamo Boga. Sebičan duh prosuđuje o Bogu kao o potpuno jednakom sebi. Dok to ne odbacimo, ne možemo razumeti Njega koji je ljubav. Jedino će nesebično srce, krotak duh pun poverenja, videti Boga kao »milostivog, žalostivog sporog na gnev i obilnog milosrđem i istinom.« (2. Mojsijeva 34,6)
»Blago onima koji mir grade.« Istina rađa Hristov mir. On je u skladu s Bogom. Svet je u neprijateljstvu s Božjim zakonom, grešnici su u neprijateljstvu sa svojim Tvorcem; i kao rezultat toga oni su u neprijateljstvu jedan prema drugome. Psalmist izjavljuje: »Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, i u njih nema spoticanja.« (Psalam 119,165) Ljudi ne mogu stvoriti mir. Ljudski planovi za očišćenje i uzdizanje pojedinca i društva neće ostvariti mir, zato što ne dopiru do srca. Jedina sila koja može stvoriti ili stalno održavati istinski mir jest Hristova milost. Kad je ona usađena u srce, biće odstranjene zle sklonosti koje izazivaju svađu i nesporazume. »Mesto trnja niknuće jela, mesto koprive niknuće mirta«, a pustinja života »veseliće se… i procvetati kao ruža«. (Isaija 55,13;35,1)
Mnoštvo je bilo zadivljeno ovim učenjem koje se toliko razlikovalo od pravila i primera fariseja. Ljudi su stekli uverenje da se sreća sastoji u posedovanju svetovnih dobara, da je vrlo poželjna slava i čast od ljudi. Bilo je vrlo prijatno nazvati se »rabinom« i biti veličan kao mudar i pobožan, a svoje vrline pokazivati pred svetom. To se smatralo krunom sreće. Međutim, u prisustvu ovog mnoštva Isus je izjavio da će zemaljska dobit i čast da bude sva nagrada koju će takve osobe pobrati. Govorio je sa sigurnošću i sila osvedočenja pratila je Njegove reči. Narod se utišao a osećaj bojazni nadvio se nad njih. Sumnjičavo su gledali jedan drugoga, ko će od njih da bude spasen ako je učenje ovog čoveka ispravno? Mnogi su bili uvereni da je ovaj izuzetni Učitelj pokrenut Božjim Duhom, a misli koje izgovara božanske. (nastavlja se)
