Nijedna druga ustanova koja je poverena Jevrejima nije tako celovito odvajala Jevreje od okolnih naroda kao što je to bila Subota. Bog je odredio da ih njeno poštovanje imenuje za Njegove poštovaoce. Ono je trebalo da bude znakom njihovog odvajanja od idolopoklonstva i njihove veze s pravim Bogom. Međutim, da bi Subotu držali svetom, ljudi i sami moraju da bude sveti. Verom moraju postati učesnici u Hristovoj pravdi. Kad je izdana zapovest Izrailju: »Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ«, Gospod im je takođe rekao: »Bićete mi sveti ljudi.« (2. Mojsijeva 20,8; 22,31) Jedino na taj način Subota je mogla obeležiti Izraelce kao one koji služe Bogu.
Kad su se Jevreji odvojili od Boga propustivši da Hristovu pravdu verom učine svojom pravdom, za njih je Subota izgubila svoje značenje. Sotona je težio da uzvisi sebe i odvuče ljude od Hrista, pa je radio na tome da izopači Subotu, zato što je ona znak Hristove moći. Jevrejske vođe izvršavale su Sotoninu volju okružujući Božji dan odmora tegobnim zahtevima. U Hristovo vreme Subota je postala tako izopačena da je njeno poštovanje pre održavalo karakter sebičnih i samovoljnih ljudi negoli karakter Nebeskog Oca punog ljubavi. Rabini su u stvari predstavljali Boga kao Onoga koji je dao zakone koje ljudi nisu mogli poštovati. Navodili su narod da Boga smatra tiraninom, i misle da svetkovanje Subote, kako to On zahteva, čini ljude tvrdokornim i surovim. Hristovo delo bilo je da ukloni ova pogrešna shvatanja. Iako su Ga rabini pratili nemilosrdnim neprijateljstvom, On se nije prikazao kao onaj koji se priklanja njihovim zahtevima, već je išao pravo napred, držeći Subotu u skladu s Božjim Zakonom.
Jednog Subotnjeg dana, kad se Spasitelj sa svojim učenicima vraćao s mesta bogosluženja, prolazili su kroz polje zrelog žita. Isus je nastavio svoj rad do kasno, pa su prolazeći kroz polja, učenici počeli skupljati klasje i jesti zrnevlje, pošto su ih protrljali svojim rukama. Bilo kog drugog dana ovaj čin ne bi izazvao nikakvu primedbu, jer čovek prolazeći kroz žitno polje, voćnjak ili vinograd, mogao je slobodno kupiti ono što je želeo pojesti. (Vidi: 5. Mojsijeva 23,24,25) Međutim, učiniti to Subotom smatralo se činom obesveštenja. Ne samo što je otkidanje klasja bila neka vrsta žetve već je i trljanje klasja rukama bila vrsta vršidbe. Na taj način, po mišljenju rabina, učinjen je dvostruki greh.
Uhode su se odmah požalile Isusu govoreći: »Gle, učenici tvoji čine što ne valja u subotu.«
Kad je bio optužen za prekršaj Subote u Vitsaidi, Isus se odbranio potvrđujući da je Božji Sin i izjavljujući da radi u skladu s Ocem. Sad kad su učenici napadnuti, On navodi tužiteljima primere iz Starog zaveta, dela koja su sluge Božje izvršile Subotom.
Jevrejski učitelji ponosili su se svojim poznavanjem Pisma, a Spasiteljev odgovor sadržavao je prekor zbog njihovog nepoznavanja svetih spisa. »Zar niste čitali«, rekao je On, »ono što učini David kad ogladnje, on i koji behu s njim? Kako uđe u kuću Božiju, i uze hlebove postavljene i izjede… kojih nikome ne valjaše jesti osim jedinih sveštenika?« »I govoraše im: subota je načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi.« »Ili niste čitali u zakonu kako u subotu sveštenici u crkvi subotu pogane, pa nisu krivi? A ja vam kažem da je ovde onaj koji je veći od crkve.« »Jer je gospodar i od subote sin čovečiji.« (Luka 6,3.4; Marko 2,27.28; Matej 12,5.6.8)
Ako je bilo pravo da David utoli svoju glad jedenjem hleba koji je bio izdvojen za svetu upotrebu, tada je bilo u redu da apostoli udovolje svojim potrebama trganjem klasova u toku svetih subotnjih časova. Štoviše, sveštenici u Hramu obavljali su veći rad Subotom nego ostalim danima. Isti rad u svetovnim poslovima bio bi grešan, ali rad sveštenika bio je u službi Bogu. Oni su vršili obrade koji su ukazivali na iskupiteljsku Hristovu moć i njihov rad bio je u skladu sa svrhom Subote. Međutim, sada je sam Hristos došao. Učenici, radeći Hristovo delo bili su zaposleni u Božjoj službi, i ono što je neophodno za ostvarenje ovog dela bilo je ispravno činiti u subotnjem danu. (nastavlja se)
