Subota je proglašena svetom prilikom stvaranja. Pošto je uspostavljena za čoveka, ima svoje poreklo od vremena »kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.« (O Jovu 38,7) Mir se širio nad svetom, jer je Zemlja bila u skladu s nebom. »Pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma« i počinuo je radujući se svom završenom delu. (1. Mojsijeva 1,31)
Zato što se odmarao u Subotu, »blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga«, izdvojio ga je za svetu upotrebu. On ju je dao Adamu kao dan odmora. Bila je uspomena na delo stvaranja, a time i znak Božje moći i Njegove ljubavi. Pismo kaže: »Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave.« »Jer što se na njemu može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo.« (1. Mojsijeva 2,3; Psalam 111,4; Rimljanima 1,20)
Sve je stvorio Božji sin. »U početku beše reč i reč beše u Boga… Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.« (Jovan 1,1–3) Pošto je Subota uspomena na delo stvaranja, ona je dokaz Hristove moći i ljubavi.
Subota upućuje naše misli na prirodu i dovodi nas u zajednicu sa Tvorcem. U pesmi ptica, u uzdisanju drveća, u muzici mora još uvek možemo čuti Njegov glas, glas Onoga koji je razgovarao s Adamom u Edemu »kad dan zahladi«. Kad posmatramo Njegovu silu u prirodi nalazimo utehu, jer Reč koja je sve stvorila daje život duši. On »koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista.« (2. Korinćanima 4,6)
Ova misao motivisala je pesmu:
»Jer si me razveselio, gospode, delima svojim, S dela ruku tvojih radujem se.
Kako su velika dela tvoja Gospode! Veoma su duboke pomisli tvoje.«
(Psalam 92,4.5)
Sveti Duh preko proroka Isaije objavljuje: »S kim ćete dakle izjednačiti Boga? i kakvu ćete mu priliku naći?… Ne znate li? ne čujete li? ne kazuje li vam se od iskona? ne razumete li od temelja zemaljskih? On sedi nad krugom zemaljskim, i njeni su mu stanovnici kao skakavci; on je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan… S kim ćete me dakle izjednačiti da bih bio kao on? veli sveti. Podignite gore oči svoje i vidite ko je to stvorio? ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje ni jedno? Za što govoriš, Jakove, i kažeš Izraele: sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga mojega? Ne znaš li? nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje?… On daje snagu umornome, i nejakome umnožava krepost.« »Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje.« »Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga.« To je poruka ispisana u prirodi, koju Subota treba sačuvati u sećanju. Kad je Gospod naložio Izrailju da svetkuje Njegove Subote, rekao je: »Da su znak između mene i vas, da znate da sam ja Gospod Bog vaš.« (Isaija 40,18–29; 41,10; 45,22; Jezekilj 20,20)
Subota je bila uključena u Zakon sa Sinaja; ali tada nije prvi put objavljena kao dan odmora. Izraelski narod je to znao pre Sinaja. Na putu prema Sinaju Subota je svetkovana. Kad su je neki obesvetili, Gospod ih je ukorio govoreći: »Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim?« (2. Mojsijeva 16,28)
Subota nije bila samo za Izrael, već za ceo svet. Ona je objavljena čoveku u Edemu, pa kao i druge zapovesti Dekaloga, neprolazno obavezuje. O Zakonu u kome četvrta zapovest čini jedan deo, Hristos izjavljuje: »Dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona.« Dokle god Nebo i Zemlja traju, Subota će biti znakom Stvoriteljeve moći. Kad Edem bude ponovo procvetao na Zemlji, Božji sveti dan odmora poštovaće svi pod Suncem. »Od subote do subote« svaki stanovnik proslavljene nove Zemlje dolaziće »da se pokloni preda mnom, veli Gospod.« (Matej 5,18; Isaija 66, 23)(nastavlja se)
