Kad Mu se u hramu otkrila misija, Isus se klonio dodira s mnoštvom. Želeo je da se u tišini vrati iz Jerusalima s onima koji su poznavali tajnu Njegovog života. Pashalnom službom Bog je želeo da svoj narod odvoji od svetovnih briga i da ga podseti na svoje divno delo izbavljenja iz Egipta. Želeo je da u ovom delu sagledaju obećanje o izbavljenju od greha. Kao što je krv zaklanog jagnjeta štitila domove Izrailjaca, tako i Hristova krv treba da spase njihove duše; oni se mogu spasiti jedino ako verom u Hrista učine Njegov život svojim životom. Simbolična služba imala je vrednost samo onda kad je vernike usmeravala ka Hristu kao ličnom Spasitelju. Bog je želeo da ih uvede u proučavanje puno molitve i razmišljanja o Hristovoj misiji. Međutim, dok je mnoštvo napuštalo Jerusalim, uzbuđenje zbog putovanja i druženja često je zaokupljalo njihovu pažnju i služba kojoj su prisustvovali bila je zaboravljena. Spasitelja nije privlačilo njihovo društvo.
Pošto je trebalo da se iz Jerusalima Josif i Marija vrate sami sa Isusom, On se nadao da će njihove misli usmeriti na proročanstva o Spasitelju koji će patiti. Na Golgoti On je pokušao da olakša njen materinski bol. I sada je mislio o njoj. Marija će biti svedok Njegove poslednje samrtne
borbe i Isus je želeo da ona razume Njegovu misiju, da bi bila snažna da izdrži kad joj mač probode dušu. Kao što je Isus bio odvojen od nje i ona Ga ožalošćena tražila tri dana, tako će On ponovo da bude izgubljen za nju tri dana kad bude bio žrtvovan za grehe sveta. A kad bude izašao iz groba, njena žalost opet će se pretvoriti u radost. Koliko bi lakše podnela veliku tugu Njegove smrti da je shvatila pisma na koje je On sada želeo da usmeri njene misli!
Da su Josif i Marija održali svoj um uzdignut prema Bogu razmišljanjem i molitvom, oni bi razumeli svetost poverenja koje im je ukazano i ne bi izgubili Isusa iz vida. Nemarnošću u jednom danu izgubili su Spasitelja, ali bilo im je potrebno tri dana zabrinutog traganja da bi Ga našli. Tako je i s nama; praznim razgovorom, ogovaranjem ili zanemarivanjem molitve, možemo u jednom danu izgubiti Spasiteljevu prisutnost, a biće nam potrebno mnogo dana bolnog traganja da bismo Ga našli i ponovo dobili mir koji smo izgubili.
U našem međusobnom druženju moramo da pazimo da ne zaboravimo Isusa i olako nam ne promakne da On nije s nama. Kad toliko postanemo zaokupljeni svetovnim da ne mislimo o Onome u koga polažemo svoju nadu u večni život, odvajamo se od Isusa i nebeskih anđela. Ova sveta bića ne mogu da ostanu tamo gde Spasiteljeva prisutnost nije poželjna, a Njegovo odsustvo se ne primećuje. To je razlog česte pojave obeshrabrenja među tobožnjim Hristovim sledbenicima.
Mnogi prisustvuju bogosluženjima i Božja reč ih osvežava i utešava, ali zbog zanemarivanja razmišljanja, budnosti i molitve, gube blagoslov i osećaju se siromašnijima nego ranije. Često misle da je Bog okrutno postupio prema njima. Ne uviđaju da je to njihova greška. Odvojivši se od Isusa, odvojili su se i od svetlosti Njegovog prisustva.
Za nas bi bilo dobro da svakog dana provedemo jedan sat u razmišljanju o Hristovom životu. Treba da ga proučavamo u svakoj pojedinosti dopustivši svojoj mašti da obuhvati sve prizore, naročito one vezane za kraj Njegovog života. Dok se tako bavimo Njegovom velikom žrtvom za nas, naše poverenje u Njega postaće mnogo postojanije, naša ljubav će oživeti i dublje će nas prožimati Njegov duh. Ako na kraju želimo da budemo spaseni, moramo da naučimo pouku o pokajanju i poniznosti u podnožju krsta.
Dok se međusobno družimo, bićemo blagoslov jedan drugome. Ako pripadamo Hristu, naše najlepše misli baviće se Njime. Volećemo da govorimo o Njemu i dok govorimo jedan drugome o Njegovoj ljubavi, naša srca omekšaće božanski uticaji. Posmatrajući lepotu Njegovog karaktera, mi se »preobražavamo u to isto obličje iz slave u slavu«. (2. Korinćanima 3,18)
