U međuvremenu Josif i Marija bili su vrlo zbunjeni i ražalošćeni. Prilikom napuštanja Jerusalima izgubili su Isusa iz vida i nisu znali da je ostao. Zemlja je tada bila gusto nastanjena i karavani iz Galileje bili su vrlo veliki. Kad su napuštali grad vladao je veliki metež. Zadovoljstvo putovanja s prijateljima i poznanicima obuzelo je njihovu pažnju, pa na putu nisu primetili Njegov nestanak sve do noći. Kad su zastali da se odmore, nedostajala im je ruka pomoćnica njihovog Deteta. Pretpostavljajući da se nalazi s njihovim društvom, nisu se brinuli. Iako je bio mlad, imali su bezuslovno poverenje u Njega, očekujući da će On, kad bude bilo potrebno, da bude spreman da im pomogne razumevajući njihove želje, kao što je to uvek činio. Sada su se njihova strahovanja probudila. Uzalud su Ga tražili po celom svom društvu. Protrnuli, setili su se kako je Irod pokušao da Ga uništi još dok je bio malo dete. Mračne slutnje ispunjavale su njihova srca. Gorko su sebe korili.
Vrativši se u Jerusalim, nastavili su traganje. Narednog dana, kad su se umešali u mnoštvo poklonika u Hramu, njihovu pažnju privukao je jedan poznati glas. Nisu se mogli prevariti, nijedan drugi glas nije bio sličan Njegovom, tako ozbiljan i srdačan, a ipak tako milozvučan.
Našli su Isusa u rabinskoj školi. Iako su bili radosni, nisu mogli da zaborave svoju žalost i zabrinutost. Kad je ponovo bio s njima, majka je izgovorila reči koje su sadržavale prekor: »Sine, šta učini nama tako? Evo otac tvoj i ja sa strahom tražismo te.«
»Zašto ste me tražili?«, odgovorio je Isus. »Zar ne znate da meni treba u onom biti što je oca mojega?« A kako je izgledalo da nisu razumeli Njegove reči, On je pokazao gore. Na njegovom licu bila je svetlost kojoj su se čudili. Božanstvo je bljesnulo kroz ljudsku prirodu. Kad su Ga našli u hramu, slušali su što se zbivalo između Njega i rabina i bili iznenađeni Njegovim pitanjima i odgovorima. Njegove reči pokrenule su niz misli koje neće nikada biti zaboravljene.
Pitanje koje im je uputio sadrži pouku: »Zar ne znate«, rekao je, »da meni treba u onom biti što je Oca mojega?« Isus je bio zauzet misijom koju je došao da izvrši na ovom svetu, ali Josif i Marija zanemarili su svoj zadatak. Bog im je ukazao veliku čast poveravajući im svog Sina. Sveti anđeli upravljali su tokom Josifovog života da bi sačuvali Isusov život. Međutim, oni su Ga ceo jedan dan izgubili iz vida, iako Ga ni za trenutak nisu smeli zaboraviti. Kad je otklonjena njihova briga, nisu okrivili sami sebe, već su krivicu bacili na Njega.
Za Isusove roditelje bilo je prirodno da Isusa smatraju svojim detetom. On je svakodnevno bio s njima i Njegov život uveliko bio je sličan životu ostale dece pa im je bilo teško da razumeju da je On Božji Sin. Bili su u opasnosti da ne cene blagoslov koji im je darovan u prisutnosti Iskupitelja sveta. Bol izazvana njihovim odvajanjem od Njega i blagi ukor koji su sadržavale Njegove reči, bili su određeni da u njihovu dušu utisnu svetost onoga što im je povereno.
U odgovoru majci Isus je po prvi put pokazao da razume svoj odnos prema Bogu. Pre Njegovog rođenja anđeo je rekao Mariji: »On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca njegova; i carovaće u domu Jakovljevu u vek.« (Luka 1,32,33) Ove reči Marija je sačuvala u srcu; pa iako je verovala da će njeno Dete biti Mesija u Izrailju, ipak nije razumela Njegovu misiju. Sada nije shvatala Njegove reči, ali je znala da je poricao svoje srodstvo s Josifom i da je proglasio sebe Sinom Božjim.
Isus nije zanemarivao vezu sa svojim zemaljskim roditeljima. On se iz Jerusalima vratio s njima kući i pomagao im u njihovom životu ispunjenom teškim radom. Krijući u srcu tajnu svoje misije, ponizno je čekao određeni trenutak da otpočne svoj rad. Pošto je prepoznao da je Božji Sin, On je u toku narednih osamnaest godina potvrdio svoju vezu koja Ga je spajala s domom u Nazaretu, izvršavajući dužnost sina, brata, prijatelja i građanina. (nastavlja se)
