Dvanaesta godina bila je kod Jevreja prelomna godina između detinjstva i mladosti. Navršivši tu godinu jevrejski je dečak prozvan sinom Zakona, a takođe i Božjim sinom. Pružene su mu naročite mogućnosti za versku pouku, a od njega se očekivalo da uzme udela u svetim praznicima i obredima. U skladu s ovim običajem Isus je u svoje dečačko doba u vreme Pashe posetio Jerusalim. Josif i Marija, kao i svi verni Izrailjci išli su svake godine da prisustvuju Pashi, a kad je Isus navršio potrebne godine, i Njega su poveli sa sobom.
Postojala su tri godišnja praznika, Pasha, Pedesetica i Praznik senica, kad su svi ljudi u Izrailju bili obavezni da se pojave pred Gospodom u Jerusalimu. Od ovih praznika, Pashi je prisustvovalo
najviše ljudi. Mnogi su dolazili iz svih zemalja po kojima su Jevreji bili rasejani. Iz svakog dela Palestine poklonici su dolazili u velikom broju. Putovanje iz Galileje trajalo je nekoliko dana i putnici su se udruživali u velike grupe radi društva i zaštite. Žene i stare osobe jahali su na volovima ili magarcima strmim i kamenitim putevima. Jači ljudi i mladi putovali su pešice. Vreme Pashe odgovaralo je kraju ožujka i početku travnja i cela zemlja bila je vedra od cveća i radosna od ptičije pesme. Duž celog puta bilo je znamenitih mesta iz istorije Izrailjskog naroda, i očevi i majke pričali su svojoj deci o čudima koja je Bog u davna vremena učinio za svoj narod. Vreme putovanja prekraćivali su pesmom i muzikom i kad su se Jerusalimske kule najzad pokazale na vidiku, svi glasovi udružili su se u pobedonosnu pesmu:
»Evo, stoje noge naše
Na vratima tvojim Jerusalime! Neka bude mir oko zidova tvojih. I čestitost u dvorovima tvojim!«
(Psalam 122,2.7)
Svetkovanje Pashe počelo je s nastankom jevrejskog naroda. Poslednje noći svog ropstva u Egiptu, kad je izgledalo da nema nikakvog znaka oslobođenja, Bog je naredio da se pripreme za brzo oslobođenje. On je spomenuo faraona o konačnom sudu nad Egipćanima, i On je dao uputstva Jevrejima da svoje porodice skupe u svojim domovima. Pošto su poprskali dovratnike krvlju zaklanog jagnjeta, trebalo je da pojedu to jagnje, pečeno, s beskvasnim hlebom i gorkim zeljem. »I ovako jedite«, rekao je On, »opasani, obuća da vam je na nogu i štap u ruci, i jedite hitno, jer je prolazak Gospodnji.« (2. Mojsijeva 12,11) U ponoć su ubijeni svi prvenci Egipćana. Tada je car poslao poruku Izrailju: »Ustajte, idite iz naroda mojega… i otidite, poslužite Gospodu, kao što govoriste.« (2. Mojsijeva 12,31) Jevreji su izašli iz Egipta kao nezavisan narod, Gospod je naredio da se Pasha svetkuje svake godine. »I kad vam reku«, kazao je On, »sinovi vaši: kakva vam je to služba? Recite: ovo je žrtva za prolazak Gospodnji, kad prođe kuće sinova Izrailjevih u Egiptu ubijajući Egipćane.« Tako je iz pokoljenja u pokoljenja trebalo da se ponavlja istorija o ovom veličanstvenom izbavljenju.
Pashi je sledio sedmodnevni Praznik beskvasnih hlebova. Drugog dana praznika prinosili su se Gospodu prvi plodovi godišnje žetve, jedan snop ječma. Svi praznični obredi bili su slika Hristova rada. Izrailjevo izbavljenje iz Egipta bilo je očigledna pouka o iskupljenju, koje je Pasha trebalo da sačuva u sećanju. Zaklano jagnje, beskvasni hleb, snop prvih rodova, predstavljali su Spasitelja. (nastavlja se)
