»Dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje o carstvu Božijemu i govoreći: iziđe vreme i približi se carstvo Božije, pokajte se i verujte evanđelje.« (Marko 1,14.15)
Mesijin dolazak objavljen je najpre u Judeji. U Jerusalimskom Hramu prorečeno je Zahariji rođenje Preteče, dok je služio pred oltarom. Na vitlejemskim brežuljcima anđeli su objavili Hristovo rođenje. Mudraci su došli u Jerusalim da Ga potraže. U Hramu su Simon i Ana svedočili o Njegovom božanstvu. »Jerusalim i sva Judeja« slušali su propovedanje Jovana Krstitelja, a poslanstvo iz Sinedriona, zajedno s mnoštvom, čulo je njegovo svedočanstvo o Isusu. U Judeji Hristos je primio svoje prve učenike. Ovde je proveo veliki deo svoje rane službe. Bljesak Njegovog božanstva prilikom čišćenja Hrama, Njegova čuda isceljenja i pouke božanske istine s Njegovih usana, sve je to objavljivalo ono što je nakon izlečenja u Vitsaidi izjavio pred Sinedrionom – da je On Sin Večnoga.
Da su vođe u Izrailju primile Hrista, On bi im ukazao počast time da postanu Njegovi vesnici koji će odneti evanđelje svetu. Njima je prvima pružena prilika da postanu vesnici carstva o milosti Božje. Međutim, Izrailj nije znao vreme svog pohođenja. Ljubomora i nepoverenje jevrejskih vođa sazrevali su u otvorenu mržnju i srce naroda odvraćalo se od Isusa.
Sinedrion je odbacio Kridstovu vest pripremajući se da Ga ubije, zato se Isus udaljio iz Jerusalima – od sveštenika, Hrama, verskih vođa, naroda koji je bio poučen Zakonu, i okrenuo se drugoj grupi ljudi da objavi svoju vest i sakupi one koji će evanđelje odneti svim narodima.
Kao što je Hristovo vreme Svetlost i Život ljudi bio odbačen od duhovne vlasti, tako je On bio odbačen od svakog narednog naraštaja. istorija o Hristovom povlačenju iz Judeje uvek se iznova ponavljala. Kad su reformatori propovedali Božju reč, nisu mislili da se odvoje od već postojeće Crkve, ali verske vođe ne bi trpele svetlost, pa su oni koji su je nosili bili prinuđeni da potraže druge grupe ljudi koji su čeznuli za istinom. U našim danima malo je sledbenika reformatora pokrenutih njihovim duhom. Malo je onih koji slušaju Božji glas i koji su spremni da prihvate istinu bez obzira u kakvom se vidu iznosi. Oni koji slede stope reformatora, često su prinuđeni da se okrenu od crkava koje vole, da bi objavljivali jasno učenje Božje reči. Mnogo puta oni koji traže svetlost zbog istog učenja primorani su da napuste Crkvu svojih otaca da bi mogli da budu poslušani.
Rabini iz Jerusalima prezirali su ljude iz Galileje kao grube i neobrazovane, a ipak oni su bili mnogo pogodnije polje za Spasiteljev rad. Bili su iskreniji i pošteniji, manje pod vlašću fanatizma; njihov um bio je otvoreniji za prihvatanje istine. Odlazeći u Galileju Isus nije želeo izdvajanje ili povlačenje. Pokrajina je u to vreme bila gusto naseljena, višenacionalna, brojila je znatno veći broj stanovnika nego Judeja.
Dok je Isus putovao Galilejom učeći i lečeći, mnoštvo iz gradova i sela sticalo se k Njemu. Mnogi su dolazili čak iz Judeje i susednih pokrajina. Često je bio primoran da se krije od naroda. Oduševljenje je toliko raslo da je bilo potrebno poduzeti mere predostrožnosti da se kod rimske vlasti ne pojavi strah od ustanka. Nikada ranije za svet nije postojalo takvo doba. Nebo se približilo ljudima. Gladne i žedne duše koje su dugo očekivale izbavljenje Izrailja sad su uživale u milosti blagog Spasitelja.
Suština Hristovog propovedanja bila je: »Iziđe vreme i približi se carstvo Božije, pokajte se i verujte evanđelje.« Tako je vest evanđelja, koju je iznosio sam Spasitelj, bila zasnovana na proročanstvima. »Vreme« za koje je On objavio da je izašlo bilo je razdoblje obznanjeno Danilu preko anđela Gavrila. »Sedamdeset je nedelja«, rekao je anđeo, »određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima.« (Danilo 9,24) Jedan dan u proročanstvu predstavlja jednu godinu. (Vidi: 4. Mojsijeva 14,34; Jezekilj 4,6) Sedamdeset sedmica ili četiri stotine i devedeset dana predstavljaju četiri stotine i devedeset godina. Polazna točka za ovo razdoblje je dana: »zato znaj i razumij; od kad izide reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja i šezdeset i dve nedelje«, šezdeset i devet sedmica ili četiri stotine i osamdeset i tri godine (Danilo 9,25). Zapovest da se obnovi i sagradi Jerusalim kako ju je objavio Artakserks Longimanus (Vidi: Jezdra 6,14;7,1.9) stupila je na snagu u jesen 457. godine pre Hrista. Od ovog trenutka četiri stotine osamdeset i tri godine protežu se do jeseni 27. godine posle Hrista. Prema proročanstvu, ovo vremensko razdoblje trebalo je stići do Mesije, do Pomazanika. Godine 27. n.e. Isus je prilikom svog krštenja primio pomazanje Svetoga Duha i uskoro nakon toga otpočeo je svoju službu. tada se objavljivala vest: »Iziđe vreme.« (nastavlja se)
