Bog je ovom svetu govorio posredstvom prirode, simbola i slika, preko patrijaraha i proroka. Čovečanstvo je moralo da dobije pouke ljudskim jezikom. Vesnik zaveta mora da govori. Njegov glas mora da se čuje u Njegovom hramu. Hristos mora doći da izgovori reči koje će se jasno i konačno razumeti. On, Tvorac istine, mora da odvoji istinu od pleve ljudskih tvrđenja koje su je učinile nedelotovornom. Načela Božje vladavine i plan spasenja moraju jasno da se odrede. Pouke iz Starog zaveta moraju se potpuno izložiti ljudima.
Među Jevrejima je još bilo nepokolebanih duša, potomaka one svete loze preko koje je sačuvano saznanje o Bogu. Oni su još čekali ispunjenje nade u obećanje dato njihovim precima. Oni su jačali svoju veru držeći se obećanja datog preko Mojsija: »Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže.« (Dela 3,22) Oni su ponovo čitali kako će Bog pomazati Jednoga da javi »dobre glase krotkima«, da zavije »ranjene u srcu«, da oglasi
»zarobljenima slobodu« i da oglasi »godinu milosti Gospodnje«. (Isaija 61,1.2) Oni su čitali kako će »postaviti sud na zemlji«, kako će ostrva »čekati nauku njegovu«, kako će narodi doći Njegovom videlu i carevi svetlosti Njegovog sjaja. (Isaija 42,4; 60,3)
Reči koje je Jakov izgovorio na samrti ispunjavale su ih nadom: »Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada.« (1. Mojsijeva 49, 10) Opadanje sile Izrailja svedočilo je da je Mesijin dolazak blizu. Danilovo proročanstvo slikalo je slavu Njegove vladavine nad imperijom koja će naslediti sva zemaljska carstva i prorok kaže »samo će stajati doveka«. (Danilo 2,44) Bilo je malo onih koji su shvatili prirodu Hristove misije, ali je zato mnoštvo očekivalo moćnog kneza koji će uspostaviti svoje carstvo u Izrailju i koji će doći kao oslobodilac narodima.
Vreme se navršilo. Čovečanstvo, uniženo vekovnim prestupima, čeznulo je za dolaskom Iskupitelja. Sotona je radio na tome da produbi ponor između Zemlje i Neba i učini ga nepremostivim. Svojim lažima on je podsticao ljude na greh. Sotonina namera bila je da iscrpi Božje strpljenje i uguši Njegovu ljubav prema čoveku, tako da On prepusti svet sotoninoj vlasti.
Sotona je pokušao da sakrije od ljudi znanje o Bogu, da skrene njihovu pažnju sa Božjeg hrama i uspostavi svoje carstvo. Njegova borba za prevlast izgledala je kao da je gotovo sasvim uspela. U stvari Bog je u svakom naraštaju imao svoje predstavnike. Čak i među neznabošcima bilo je ljudi preko kojih je Hristos radio da bi podigao narod iz greha i poniženja. Međutim, ovi ljudi su bili prezreni i omraženi. Mnogi od njih doživeli su nasilnu smrt. Mračna senka koju je Sotona bacio na svet postajala je sve tamnija i tamnija.
Sotona je preko neznaboštva vekovima odvraćao ljude od Boga, ali izopačujući veru Izrailja izvojevao je svoju veliku pobedu. Povodeći se za svojim shvatanjima i služeći im, neznabošci su, izgubili znanje o Bogu i postali su sve izopačeniji. Tako je bilo i sa Izrailjem. Načelo da se čovek može spasiti svojim delima, leži u osnovi svake neznabožačke religije; sada je to postalo načelo jevrejske vere. Sotona je usadio ovo načelo. Gdegod se ono usvaja, ljudi nemaju zaštitu od greha.
Vest o spasenju objavljena je ljudima preko ljudskih oruđa. Međutim, Jevreji su težili da istina o večnom životu ostane u njihovoj isključivoj vlasti. Oni su nagomilali živu manu i ona se pokvarila. Vera koju su pokušali da zadrže samo za sebe pretvorila se u sablazan. Oni su lišili Boga Njegove slave i obmanuli svet krivotvorenim evanđeljem. Oni su odbili da se potčine Bogu za spasenje sveta postavši Sotonini posrednici za njegovo uništenje. (nastavlja se)
