Hristov rad na Zemlji brzo se primicao kraju. Pred Njim su se u živom prikazu otkrivali prizori ka kojima su vodili Njegovi koraci. Čak i pre no što je na sebe uzeo ljudsku prirodu, video je celu dužinu staze kojom je morao proći da bi spasio ono što je izgubljeno. Svaku bol koja je cepala Njegovo srce, svaku tešku uvredu koja se sručila na Njegovu glavu, svaku oskudicu koju je morao podneti, jasno je video pre no što je odložio svoju krunu i carsku odeću i sišao s prestola da bi svoje božanstvo zaodenuo ljudskom prirodom. Pred Njegovim očima pružala se cela staza od jasala do Golgote. Poznavao je patnju koja će doći na Njega. Sve je to On znao, a ipak je rekao: »Evo idem, kao što je u knjizi pisano za mene; hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.« (Psalam 40,7.8)
Pred svojim očima držao je stalno rezultat svoje misije. Njegov zemaljski život, prepun napornog rada i samopožrtvovnosti, bio je ispunjen radošću u nadi da sav trud neće biti uzaludan. Dajući svoj život za život ljudi, On će vratiti svet odanosti Bogu. Iako je prvo morao primiti krštenje krvlju, iako su gresi sveta teško pritiskivali Njegovu nevinu dušu, iako je na Njemu ležala senka neiskazane boli, On je, ipak, zbog radosti koja Mu je izložena, izabrao da pretrpi krst i sramotu.
Prizori koji su se nalazili pred Njim bili su još skriveni od izabranih saradnika u Njegovoj službi, ali vreme kad će morati posmatrati Njegove samrtne muke bilo je blizu. Moraće gledati Njega, koga su voleli i u koga su imali poverenja, kako će biti predan neprijateljima i prikovan na golgotskom krstu. Uskoro će ih morati ostaviti da se bez utehe Njegovog vidljivog prisustva suoče sa svetom. Znao je da će ih proganjati žestoka mržnja i neverstvo i želeo ih je pripremiti za ta kušanja.
Isus i Njegovi učenici stigli su sada u jedan od gradića oko Cezareje Filipove. Bili su izvan granica Galileje,u oblasti u kojoj je prevladalo idolopoklonstvo. Ovde su učenici bili odvojeni od judaističkog uticaja i dovedeni u bliži dodir s paganskim bogosluženjem. Oko njih bili su zastupljeni oblici sujeverja koji su postojali u svim delovima sveta. Isus je želeo da upoznavanje s ovim probudi njihovu odgovornost prema neznabošcima. Za vreme svog boravka u ovoj oblasti nastojao je da manje poučava narod a da se potpunije posveti svojim učenicima.
Nameravao je da im govori o patnjama koje Ga očekuju. Međutim, prvo je otišao nasamo i molio se da njihova srca budu spremna da prime Njegove reči. Kad im se pridružio, nije odmah izrekao ono što im je želeo reći. Pre no što će ovo učiniti pružio im je priliku da pokažu svoju veru u Njega da bi se osnažili za iskušenje koje će doći. Upitao je: »Ko govore ljudi da je sin čovečiji?«
Učenici su sa žalošću morali priznati da Izrailj nije u Njemu prepoznao Mesiju. Neki su Ga, istina proglasili Davidovim sinom kad su videli Njegova čuda. Mnoštvo koje je bilo nahranjeno kod Vitsaide, želelo Ga je proglasiti carem Izrailjevim. Mnogi su bili spremni da Ga prihvate kao proroka; ali nisu verovali da je Mesija.
Isus je sada postavio drugo pitanje, koje se odnosilo na samo učenike: »A vi šta mislite ko sam ja?« Petar je odgovorio: »Ti si Hristos, sin Boga živoga.«
Petar je od početka verovao da je Isus Mesija. Mnogi drugi koji su bili osvedočeni propovedanjem Jovana Krstitelja i prihvatili Hrista, počeli su sumnjati u Jovanovu misiju kad je bačen u tamnicu i ubijen; oni su sada sumnjali da je Isus Mesija koga su tako dugo očekivali. Mnogi od učenika koji su oduševljeno očekivali da Isus zauzme svoje mesto na Davidovom prestolu, napustili su Ga kad su prozreli da nema takvu nameru. Međutim, Petar i njegovi drugovi nisu se pokolebali u svojoj odanosti Njemu. Nepostojanost onih koji su ga jučer slavili a danas osuđivali nije uništila veru pravih Spasiteljevih sledbenika. Petar je izjavio: »Ti si Hristos, sin Boga živoga.« On nije očekivao da carske počasti krunišu njegovog Gospoda, već Ga je prihvatio u Njegovom poniženju. (nastavlja se)
