Svakodnevna, ozbiljna težnja da se upozna Bog i Isus Hristos koga je On poslao, daće snagu i sposobnost duši. Znanje stečeno marljivim istraživanjem Pisma, bljesnuće kroz sećanje u prvo vreme. Međutim, ako je ko zanemario da se upozna sa Hristovim rečima, ako nikada u nevolji nije iskusio silu Njegove milosti, takav ne može očekivati da će ga Sveti Duh podsetiti na Njegove reči. Trebalo je da služe Bogu svakodnevno s nepodeljenom ljubavi, i zatim da se uzdaju u Njega.
Neprijateljstvo prema evanđelju biće tako žestoko da će se zanemariti i najnežnije zemaljske veze. Hristove učenike izdaće na smrt članovi njihovog doma. »I svi će omrznuti na vas imena mojega radi«, dodao je On, »ali koji pretrpi do kraja blago njemu.« (Marko 13,13) Međutim, rekao im je da se progonstvu ne izlažu nepotrebno. On je često ostavljao jedno polje rada i odlazio u drugo, da bi izbegao one koji su tražili Njegov život. Kad su Ga odbacili u Nazaretu i kad su Ga Njegovi sugrađani pokušali ubiti, sišao je u Kapernaum u kome je narod bio zadivljen Njegovim učenjem »jer njegova beseda beše silna«. (Luka 4,32) Tako se Njegove sluge nisu smele obeshrabriti progonstvom, nego potražiti mesto u kojemu bi još uvek mogli raditi za spasenje duša.
Nije sluga veći od svoga učitelja. Kad su kneza neba nazvali Velzevulom, i Njegove učenike će takođe pogrešno predstavljati. Međutim, ma kakva bila opasnost, Hristovi sledbenici moraju javno ispovedati svoja načela. Oni moraju prezirati prikrivanje. Ne mogu ostati neopredeljeni, dok se ne uvere u sigurnost ispovedanja istine. Oni su postavljeni kao stražari, da opominju ljude na opasnost koja im preti. Istina primljena od Hrista mora se objaviti slobodno i otvoreno svima. Isus je rekao:
»Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku, i što vam se šapće na uši, propovedajte s krovova.«
Sam Isus nikada nije otkupljivao mir nagodbom. Njegovo srce prelivalo se ljubavlju za ceo ljudski rod, ali nikada nije bio popustljiv prema njegovim gresima. On je bio suviše veliki prijatelj da bi šutio kad su oni polazili putem koji će upropastiti njihove duše – duše koje je iskupio svojom krvi. Nastojao je da čovek postane veran sebi, i veran svom višem i večnom dobru. Hristove sluge pozvane na isti rad i treba da se čuvaju da ne žrtvuju istinu u težnji da spreče neslogu. Oni treba »da se staraju za mir« (Rimljanima 14,19); ali pravi mir ne može se nikada osigurati kompromisom. Nijedan čovek ne može da bude veran načelu a da ne izazove protivljenje. Deca nepokornosti protiviće se duhovnom hrišćanstvu. Međutim, Isus je zapovedio svojim učenicima: »I ne bojte se onih koji ubijaju samo telo a duše ne mogu ubiti.« Oni koji su verni Bogu nemaju razloga da se boje ljudske sile niti Sotoninog neprijateljstva. U Hristu je sigurnost njihovog večnog života. Oni treba da se boje samo toga da se ne odreknu istine i na taj način iznevere poverenje kojim ih je Bog počastio.
Ispunjavanje ljudskih srca sumnjom je Sotonino delo. On ih navodi da gledaju na Boga kao na strogog suca. On ih navodi da zgreše, a zatim da sebe smatraju previše zlima da se približe svom nebeskom Ocu i pokrenu Njegovo saučešće prema njima u njihovim potrebama i slabostima. Nijedan uzdah ne može se oteti iz grudi, nijedna bol osetiti, nijedna žalost probosti dušu, a da ne zadrhti Očevo srce.
Biblija nam prikazuje Boga na Njegovom uzvišenom i svetom mestu ne u stanju nerada, ili u tišini i samoći, već okruženog s deset hiljada puta deset hiljada i hiljadama hiljada svetih bića, koja čekaju da izvrše Njegovu volju. Kroz kanale koje mi ne možemo prepoznati, On održava živu vezu sa svakom oblasti svoje vladavine. Međutim, Njegovo zanimanje i zanimanje celoga Neba usmereno je na naš sićušni svet, na duše za čije spasenje je dao svog jedinorodnoga Sina. Bog se povija sa svog prestola da čuje zov potlačenih. Na svaku iskrenu molitvu On odgovara: »Evo mene.« On podiže žalosne i prezrene. U svim našim tugama On je tužan. U svakom iskušenju i svakoj napasti anđeo iz Njegove neposredne blizine je tu da izbavi. (nastavlja se)
