Slava Božje prisutnosti, napustila je Svetinju, ali u Detetu iz Vitlejema bila je zaklonjena slava pred kojom se anđeli klanjaju. Ovo nesvesno Dete, bilo je obećani potomak, na koga je ukazivao prvi oltar na vratima Edema. To je bio Mesija, Knez mira. On je bio Onaj koji se objavio Mojsiju: JA SAM. To je bio Onaj koji je u stubu od oblaka i ognja bio vođa Izrailju. To je bio Onaj o kome su već od davnina prorokovali videoci. On je bio Čežnja svih naroda, Koren i Izdanak Davidov, i sjajna zvezda Danica. Ime ovog bespomoćnog Deteta, upisanog u svitak Izrailja, što ga je proglasilo našim bratom, bilo je nada palog ljudskog roda. Dete za koje je plaćena otkupnina bilo je Onaj koji će platiti otkup za grehe celog sveta. On je bio pravi Prvosveštenik »nad domom Božjim«, Poglavar koji »ima večno sveštenstvo«, Posrednik »S desne strane prestola veličine na visini«. (Jevrejima 10,21; 7,24;1,3)
Duhovno treba duhovno da »se razgleda«. Božji Sin je posvećen u Hramu za posao koji je došao da izvrši. Sveštenik ga je posmatrao kao što bi posmatrao svako drugo dete. Međutim, iako nije video niti osećao nešto neobično, Božji čin u davanju Sina svetu bio je prepoznat. Ova prilika nije prošla a da Hrista neko ipak nije prepoznao. »I gle, beše u Jerusalimu čovek po imenu Simon, i taj čovek beše pravedan i pobožan, koji čekaše utehe Izrailjeve, i Duh sveti beše u njemu. I njemu beše sveti Duh kazao da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjega.« /Luka 2,25.26/
Kad je Simeun ušao u Hram, video je jednu porodicu kako prikazuje dete pred sveštenikom. Njihova spoljašnjost govorila je o siromaštvu; ali Simeun je shvatio upozorenja Duha i bio duboko osvedočen da je Dete koje je prikazano pred Gospodom Uteha Izrailjeva, Onaj koga je želeo da vidi. Začuđenom svešteniku Simeun je izgledao kao zanesenjak. Dete je vraćeno Mariji, a on Ga
uzima u naručje da ga prikaže pred Bogom, dok je radost koju dotada nikada nije osetio ispunjavala njegovu dušu. Dok je podizao malog Spasitelja prema Nebu, rekao je: »Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po reči svojoj; jer videše oči moje spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda, videlo, da obasja neznabošce i slavu naroda tvojega Izrailja.« /Luka 2,29,30/
Proročki duh počivao je na ovom Božjem čoveku, i dok su Josif i Marija stajali tu kraj njega, čudeći se njegovim rečima, on ih je blagoslovio i rekao Mariji: »Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti (a i tebi samoj probošće nož dušu), da se otkriju misli mnogih srca.« /Luka 2,34.35/
Ušla je takođe i proročica Ana potvrđujući Simeunovo svedočanstvo o Hristu. Dok je Simeun govorio, njeno lice bilo je ozareno Božjom slavom i ona je izlivala zahvalnost koju je srce osećalo što joj je dopušteno da vidi Hrista Gospoda.
Ovi ponizni poštovaoci Boga nisu uzalud proučavali proročanstva. Međutim, oni koji su se nalazili na položajima vladara i sveštenika u Izrailju, iako su pred sobom imali dragoceno kazivanje proroštva, nisu išli Gospodnjim putem i njihove oči nisu bile otvorene da vide Svetlost života.
Tako je to još i danas. Verske vođe i oni koji služe u Božjem domu često ne razlikuju događaje na koje je usmerena pažnja celoga neba, i oni nezapaženo prolaze. Ljudi priznaju Hrista u istoriji, ali se okreću od živoga Hrista. Hristos, koji u svojoj Reči poziva na samopožrtvovnost, preko siromašnih i napaćenih koji traže pomoć i preko pravednih koji su upućeni na siromaštvo, trud i poniženje, nije ništa spremnije prihvaćen danas nego pre osamnaest vekova.
Marija je razmišljala o Simeunovom otvorenom i dalekosežnom proročanstvu. Dok je u svom naručju gledala Dete i sećala se reči koje su izgovorili Vitlejemski pastiri, bila je ispunjena radošću, zahvalnošću i blistavom nadom. Simeunove reči podsetile su je na Isaijino proročko kazivanje: »Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva, i izdanak iz korena njegove izniknuće. I na njemu će počivati duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjeg… I pravda će mu biti pojas po bedrima, i istina pojas po bocima.« »Narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onim koji sede u zemlji gde je smrtni sen zasvetleće videlo… Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni.« (Isaija 11,1–5:9,2–6) (nastavlja se)
