Otprilike četrdeset dana posle Hristovog rođenja, Josif i Marija su Ga odneli u Jerusalim da »ga metnu pred Gospoda« i prinesu žrtvu. To je bilo po jevrejskom zakonu, pa mu se Hristos kao čovekova zamena morao povinovati u svakoj pojedinosti. On je već bio podvrgnut obredu obrezanja, kao znaku Njegove poslušnosti zakonu.
Zakon je tražio da majka prinese jednogodišnje jagnje na žrtvu paljenicu i mladog goluba ili grlicu kao žrtvu za greh. Međutim, zakon je previđao da se od siromašnih roditelja koji nisu mogli da donesu jagnje, mogu da se prihvate u zamenu dve grlice ili dva mlada goluba, jednog za žrtvu paljenicu, a drugog za žrtvu za greh.
Žrtve koje su se prinosile Gospodu morale su da budu bez mane. Ove žrtve predstavljale su Hrista i iz njih se vidi da je i sam Isus bio bez ikakve telesne mane. On je bio »bezazleno i prečisto jagnje.« (1. Petrova 1,19) Njegov telesni sastav nije oštećen nikakvom manom; Njegovo telo bilo je snažno i zdravo. Celog svog života živeo je u skladu s prirodnim zakonima.
Posvećenje prvenaca potiče iz najstarijih vremena. Bog je obećao da će dati nebeskog Prvenca da spase grešnika. Svako domaćinstvo trebalo je da usvoji ovaj dar posvećujući svog prvenca. Prvenac je trebalo da bude posvećen svešteničkoj službi, kao Hristov predstavnik među ljudima.
Prilikom oslobođenja Izrailja iz Egipta, ponovo je data zapovest o posvećenju prvenaca. Dok su Izrailjeva deca bila u egipatskom ropstvu, Gospod je uputio Mojsija faraonu, egipatskom caru, s porukom: »Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj. I kazah ti: pusti sina mojega da mi posluži. A ti ga ne hte pustiti; evo ja ću ubiti sina tvojega, prvenca tvojega.« (2. Mojsijeva 4,22.23)
Mojsije je predao svoju poruku; ali odgovor gordog cara je glasio: »Ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja.« (2. Mojsijeva 5,2) Gospod je znacima i čudima radio za svoj narod, šaljući strašne sudove na faraona. Na kraju, anđeo smrti dobio je nalog da ubije svakog prvenca od ljudi i stoke među Egipćanima. Da bi bili pošteđeni, Izrailjci su dobili uputstva da dovratnike namažu krvlju zaklanog jagnjeta. Svaka kuća morala je da bude obeležena, da bi anđeo kad dođe da izvrši svoj smrtonosni zadatak, mimoišao izrailjske domove.
Posle ove osude nad Egiptom Gospod je rekao Mojsiju: »Posveti mi svakog prvenca… i od ljudi i od stoke, jer je moje«; »od onoga dana kad pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čoveka do živinčeta; moji će biti; ja sam Gospod.« (2. Mojsijeva 13,2;4 Mojsijeva 3,13) Pošto je uspostavljena služba u Šatoru od sastanka, Gospod je izabrao Levijevo pleme, umesto prvenaca iz celog Izrailja, da služe u Svetinji. Međutim, prvenca su još smatrali Gospodnjim vlasništvom i zato je trebalo da bude otkupljen.
Tako je zakon o posvećenju prvenca postao vrlo značajan. Iako je bio uspomena na Gospodnje čudesno izbavljenje Izrailjeve dece, on je prikazivao još veće oslobođenje koje će izvojevati jedinorodni Božji Sin. Kao što je krv, kojom su bili poprskani dovratnici, spasila prvence u Izrailju, tako Hristova krv ima moć da spasi svet.
Kakvo je značenje tada imalo Hristovo posvećenje! Ali sveštenik nije video kroz zavesu; on nije čitao tajnu iza nje. Posvećenje dece bilo je uobičajena slika. Iz dana u dan sveštenik je primao novac za otkup kad su deca posvećivana Gospodu. Iz dana u dan on je rutinski radio svoj posao, obraćajući malo pažnje na roditelje ili decu, osim kad je zapazio neki nagoveštaj bogatstva ili visokog položaja roditelja. Josif i Marija bili su siromašni; kad su došli sa svojim Detetom, sveštenici su videli samo čoveka i ženu odevene kao Galilejce, u najskromnijoj odeći. U njihovom izgledu nije bilo ničega što je privlačilo pažnju i oni su prineli dar predviđen za siromašnije slojeve. Sveštenik je započeo obred svog obaveznog zadatka. Uzeo je Dete u naručje i držao ga pred oltarom. Kad ga je vratio u majčino naručje, upisao je ime »Isus« u svitak prvenca. Dok je držao Dete u svom naručju, nije ni slutio da je to Veličanstvo Neba, Car slave! Sveštenik nije ni pomislio da je ovo Dete Onaj o kome je Mojsije pisao: »Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže.« (Dela 3,22) On nije mislio da je ovo Dete Onaj čiju je slavu Mojsije želeo da vidi. Međutim, na sveštenikovim rukama leži Onaj koji je veći od Mojsija; i kad je zapisao ime Deteta, zapisao je ime Onoga koji je bio temelj celokupnog jevrejskog načina života. Ovo ime predstavljalo je smrtnu presudu u svemu tome jer je sistem žrtava i darova zastareo; simbol je gotovo dostigao svoju pravu sliku, sen svoje stvarnosti. (nastavlja se)
