Posle povratka iz Vavilona velika pažnja bila je posvećena verskom vaspitanju. Svuda po celoj zemlji građene su sinagoge u kojima su sveštenici i kniževnici tumačili Zakon. Takođe su osnivane i škole u kojima su se zajedno sa umetnošću i naukom, predavala i načela pravde. Ali ove ustanove su se izopačile. Za vreme ropstva mnogi ljudi prihvatili su neznabožačke pojmove i običaje i uneli ih u svoju versku službu. U mnogo čemu oni su se prilagodili običajima idolopoklonika.
Pošto da su se udaljili od Boga, Jevreji su u velikoj meri izgubili iz vida učenje o obrednoj služni. Ovu službu zasnovao je sam Hristos. Svakim svojim delom, ona je predstavljala Njega i bila puna životne snage i duhovne lepote. Međutim, Jevreji su izgubili duhovni život koji je proistekao iz njihovih obreda čvrsto se držeći mrtvih formi. Pouzdali su se u same žrtve i obrede, umesto da su se oslanjali na Onoga na koga su te žrtve ukazivale. Da bi popunili mesto onoga što su izgubili, sveštenici i rabini umnožavali su svoje sopstvene zahteve, i što su bivali stroži, sve manje se otkrivala Božja ljubav. Svoju svetost merili su mnoštvom svojih obreda, dok su njihova srca bila ispunjena gordošću i licemerstvom.
Sa svim njihovim detaljnim i tegobnim propisima Zakon se nije mogao držati. Oni koji su želeli da služe Bogu i koji su se trudili da poštuju rabinska pravila, mučili su se pod teškim bremenom. Oni nisu mogli imati mira od optužbi nemirne savesti. Tako je Sotona obeshrabrivao narod, umanjivao njegovo razumevanje o Božjem karakteru i izvrgao preziru izrailjsku veru. On se nadao da će dokazati tvrdnju koju je postavio prilikom pobune na Nebu – da su Božji zahtevi nepravedni i da se ne mogu ispuniti. »Čak i Izrailj«, izjavio je on, »ne drži Zakon.«
Iako su želeli dolazak Mesije, Jevreji nisu pravilno razumeli Njegovu misiju. Oni nisu tražili oslobođenje od greha, već oslobođenje od Rimljana. Očekivali su Mesiju da dođe kao osvajač, da slomi silu tlačitelja i uzdigne Izrailj do svetskog carstva. Tako je bio pripremljen put da odbace Spasitelja.
U vreme Hristovog rođenja, narod je bio ugnjetavan vladavinom stranih gospodara i razdiran unutrašnjim razmiricama. Jevrejima je bilo dopušteno da zadrže neki oblik samostalne uprave, no ipak ništa nije moglo da prikrije činjenicu da su bili pod rimskim jarmom ili da su se pomirili sa ograničavanjem svoje moći. Rimljani su polagali pravo da imenuju i opozivaju prvosveštenika, tako se do ove službe često dolazilo prevarom, podmićivanjem, pa čak i ubistvom. Na taj način sveštenstvo je postajalo sve izopačenije. Uprkos tome, sveštenici su još uvek zadržali veliku moć koju su iskorištavali za ostvarenje sebičnih i najamničkih ciljeva. Narod je bio izložen njihovim nemilosrdnim zahtevima, a i Rimljani su ih teško oporezivali. Takvo stanje prouzrokovalo je silno nezadovoljstvo. Narodne bune bile su učestale. Pohlepa i nasilje, nepoverenje i duhovna ravnodušnost razjedali su i samo srce nacije.
Mržnja prema Rimljanima, nacionalni i duhovni ponos naveli su Jevreje da se još strože pridržavaju svojih bogoslužbenih formi. Sveštenici su nastojali da održe ugled svoje svetosti i preteranom pažnjom prema verskim obredima. Narod u svom mraku i pod teretom, a vladari žedni vlasti, čeznuli su za dolaskom Onoga koji će pobediti njihove neprijatelje i obnoviti Izrailjsko carstvo. Oni su proučavali proročanstva, ali bez duhovnog sagledavanja suštine. Tako su prevideli delove Pisma koji ukazuju na poniženje Hristovog prvog dolaska, a pogrešno primenjivali one koji
govore o slavi Njegovog drugog dolaska. Oholost je zamračila njihovu viziju. Oni su tumačili proročanstvo u skladu sa svojim sebičnim željama.
