Više od hiljadu godina jevrejski narod očekivao je Spasiteljev dolazak. U ovaj događaj on je polagao najsvetlije nade. U pesmi i proročanstvu, u crkvenom obredu, u domaćoj molitvi, on je kao dragocenost čuvao Njegovo ime. A ipak, prilikom Njegovog dolaska, nije Ga prepoznao. Ljubljeni na Nebu za njega je bio »kao koren iz suve zemlje«. U Njega »ne bi obličja« i on nije zapazio na Njemu nikakvu lepotu da bi Ga poželeo. »K svojima dođe, i svoji ga ne primiše.« (Isaija 53,2; Jovan 1,11)
Ipak, Bog je izabrao Izrailja. On ga je pozvao da među ljudima sačuva poznanje Njegovog zakona, simbola i proročanstva koji su ukazivali na Spasitelja. On je želeo da ovaj narod bude kao vrelo spasenja za ovaj svet. To što je Avram bio u zemlji svog prebivanja, Josif u Egiptu, a Danilo na vavilonskom dvoru, to je jevrejski narod trebalo da bude među narodima. On je trebalo da otkrije Boga ljudima.
Kad je pozvao Avrama, Gospod je rekao: »Blagosloviću te… i ti ćeš biti blagoslov… i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.« (1. Mojsijeva 12,2.3) Isto učenje ponavljali su i proroci. Iako je Izrailj bio opustošen ratom i ropstvom, ipak je ostalo obećanje koje mu je bilo dato:
»Ostatak će Jakovljev biti usred mnogih naroda kao rosa od Gospoda i kao sitan dažd po travi, koja ne čeka čoveka niti se uzda u sinove čovečije.« (Mihej 5,7) U vezi s Hramom u Jerusalimu, Gospod je preko Isaije izjavio: »Jer će se dom moj zvati dom molitve svim narodima.« (Isaija 56,7)
Međutim, Izrailjci su svoje nade usmerili na svetovnu veličinu. Od vremena njihovog ulaska u Hanansku zemlju, oni su se udaljili od Božjih zapovesti i pošli putevima neznabožaca. Bog im je uzalud slao opomene preko svojih proroka. Uzalud su podnosili kazne neznabožačkog ugnjetavanja. Svaku reformu pratio je sve dublji otpad.
Da je Izrailj bio veran Bogu, On bi mogao da postigne svoj cilj njihovim uvažavanjem i uzdizanjem. Da su hodili putevima poslušnosti, On bi ih uzdigao »nad sve narode, koje je stvorio hvalom, imenom i slavom«. »I videće svi narodi na zemlji«, rekao je Mojsije, »da se ime Gospodnje prizva na tebe, i bojaće se tebe.« »Narodi kad čuju sve ove uredbe«, reći će, »samo je ovaj veliki narod mudar i razuman.« (5. Mojsijeva 26,19; 28,10; 4,6) Međutim, zbog njihovog neverstva, Božja namera mogla se ostvariti samo kroz neprekidne patnje i poniženja.
Oni su odvedeni u vavilonsko ropstvo i rasejani po zemljama neznabožaca. U nevolji mnogi su obnovili svoju vernost Njegovom zavetu. Dok su vešali svoje harfe o vrbe i plakali za svetim Hramom koji je opusteo, svetlost istine blistala je iz njih i saznanje o Bogu širilo se među narodima. Neznabožači sistemi žrtava bili su izopačenje onog sistema koji je Bog uspostavio; mnogi iskreni posmatrači neznabožačkih obreda učili su od Jevreja značenje božanski uspostavljene službe i u veri usvojili obećanje o Iskupitelju.
Mnogi izgnanici trpeli su progonstvo. Nije bio mali broj onih koji su izgubili svoj život zato što su odbili da pogaze Subotu i poštuju neznabožačke praznike. Kad su se idolopoklonici digli da unište istinu, Gospod je doveo svoje sluge pred lice careva i vladara, da bi oni i njihov narod mogli primiti svetlost. Mnogo puta najveći vladari dovedeni su dotle da proglase nadmoćnost Boga koga su njihovi jevrejski robovi obožavali.
Vavilonskim ropstvom Izrailjci su delotvorno lečeni od službe rezanim likovima. U toku vekova koji su sledili oni su patili od ugnjetavanja neznabožačkih neprijatelja, sve dok nisu stekli čvrsto uverenje da njihov napredak zavisi od poslušnosti Božjem Zakonu. Međutim, kod mnogih poslušnost nije potekla iz ljubavi. Pobuda je bila sebična. Oni su samo spoljašnjim znacima kao
sredstvima za postizanje nacionalne veličine, služili Bogu. Oni nisu postali svetlost svetu, već su se da bi izbegli iskušenje idolopoklonstva, zatvorili prema svetu. U uputstvima datim Mojsiju, Bog je ograničio njihovo druženje sa idolopoklonicima, ali je ovo učenje bilo pogrešno protumačeno. Njegova je namera bila da ih zaštiti od preuzimanja neznabožačkih običaja. Međutim, ono je iskorišćeno za podizanje zida odvajanja između Izrailja i drugih naroda. Jevreji su smatrali Jerusalim svojim Nebom, i zaista su bili ljubomorni što Gospod pokazuje svoju milost i prema neznabošcima. (nastavlja se)
